Kao i svake godine u susret novogodišnjim praznicima, sa detetom pišem pismo Deda Mrazu. On mi diktira želje i poklone, ja napišem, posle to kao „pošaljemo“, i Pavle narednih dana živi u iščekivanju poklona.
Tu idilu nedavno mi je poremetila drugarica, postavljajući pitanje: „Dokle misliš da dete zamajavaš tim bajkama? Kakav Deda Mraz, kakve Zubić vile – pa već je veliki, ima šest godina! Deca će mu se smejati što veruje u takve gluposti“.
Bacila me je u razmišljanje: postoji li granica do koje godine dete treba verovati u Deda Mraza? Da li stvarno preterujem sa svim tim pričama? Da li Petar polako naslućuje da mu poklone od „Deda Mraza“ ustvari kupujemo zapravo moj suprug i ja?
Dok mi se hiljadu pitanja vrzmalo po glavi, Sandra me je nanovo vratila u realnost svojim širokim objašnjenjem zašto svojoj deci govori da Deda Mraz ne postoji.
„Ako obmanjuješ dete da Deda Mraz postoji, ono neće znati da ceni poklon koji su mu spremili roditelji. Kao drugo, većina njegovih drugova iz grupe u vrtiću zna da Deda Mraz ne postoji, ismejavaće ga što veruje u te priče za „malu decu“.
Kada je Sandra otišla kući, prepričala sam naš razgovor suprugu, da proverim kakvo je njegovo mišljenje o toj temi. „Da li misliš da Petru treba da kažemo da Deda Mraz ne postoji?“ upitala sam supruga.
„Ne opterećuj se time, Jelena. Svako dete kad tad shvati da je Deda Mraz izmišljeni lik. Kao i Snežana, kao i Supermen. To što mi radimo nije nikakva obmana, već samo podsticanje mašte. Zašto mu uskratiti svo to maštanje o poklonima, iščekivanje i radost kad otvara poklon. U svakom slučaju, jednom će sve shvatiti i ući u surovu realnost ovog sveta“, zaključio je moj suprug, a ja sam se svim srcem složila sa tim.