Vrlo često u sportskim kladionicama možemo videti mlade devojke koje su tamo zaposlene. Na takvim poslovima uglavnom se zapošljavaju da bi tokom studija imale za džeparac. Ipak, fiksna plata nije njihov osnovni izvor zarade. One mnogo stresnih situacija tolerišu samo zbog – bakšiša.
Milica N. koja je zaposlena u jednoj kladionici u Zemunu kaže da je hiljadarka za bakšiš za nju samo – jedan loš dan na poslu, jer nekad je časte i sa 100 evra.
„Kada sam upisala fakultet tražila sam posao. Htela sam da budem promoterka ili da radim u kafiću. Starija sestra je već radila u kladionici i uvek je super zarađivala. Ukazala se šansa da ubaci i mene, i samo mi je trebalo uverenje da nisam osuđivana, i svedok da nemam poroke u vidu kockanja. Nekoliko dana nakon razgovora za posao javljeno mi je da sam primljena“, kaže Milica.
Smatra da joj je fizički izgled mnogo pomogao jer na ovim razgovorima poslodavci gledaju da devojke budu mlade i prijatnog izgleda.
„Isprva sam pomišljala da odustanem, iako sam znala da je zarada dobra. Dobila sam malu kladionicu u blizini kuće. To je prostorija od 20 kvadrata, imam samo pult i nekoliko stolova. Ambijent mi je bio grozan, ali sam odlučila da pokušam“, iskrena je Milica, koja je ubrzo shvatila da se neće pokajati što se tiče ovog posla.
„Drugog dana sam čoveku ukucala tiket, i imao je dobitak od 24.000 dinara. Dao mi je hiljadu dinara i platio mi sok „da ga ne bije maler“. Bila sam presrećna, mislila sam se – kad bi mi barem bio ovakav svaki dan“, a onda je počelo Svetsko prvenstvo, i Milica je uvidela da može zaraditi mnogo više.
„Kada je počelo Svetsko prvenstvo imala sam mnogo posla. Već sam se uhodala, u kladionici sam tri meseca. Kad igra Srbija nisam imala dovoljno stolica za sve, a ljudi su dolazili da gledaju utakmice u kladionici. Kucala sam tikete kao na pokretnoj traci, a pošto ima manjka radnika na meni je bilo i da služim pića, praznim pepeljare. Jedan čovek imao je dobitak od 150.000 dinara. Častio je sve u kladionici, a kada je podigao dobitak došao je kod mene i rekao „ti si mi donela sreću, zaslužila si deo“. Dao mi je čokoladu od trista grama i 10.000 dinara! Mislila sam da sanjam, ali mi je sestra već pričala da se i takve stvari dešavaju pa sam shvatila da je to u redu“, ispričala je ona.
Od tada se navikla da prima čašćavanja i u vidu novca, ali i bombonjera, čokolada, i drugih poklona. Ipak, kao i svaki posao, i ovaj ima negativne strane:
„Nekad ume da bude stresno, ali se trudim da me ništa ne dotiče. Ljudi pljuju psuju, deru se na TV kao da im je on kriv što gube. Jedan je čak slomio stolicu u mom lokalu. Ne mogu da kažem, na mene nikad niko nije povisio ton i čak i kad zamolim da se ponašaju lepše, primire se. Govorili su mi da je ovo rizičan posao, da svakakvih ljudi ima, ali do sada ja nisam imala loše primere. Zato mi ovaj posao savršeno odgovara. Radim smešan posao, a zarađujem kao programer, a slatkiše uvek imam u izobilju“, zaključuje studentkinja Milica N.
Izvor: kurir.rs