Odličan učenik sa brojnim vanškolskim aktivnostima. Ponos roditelja, „mali genijalac“, kako su ga zvali. I zaista, način na koji je dečak planirao zlodelo u OŠ „Vladislav Ribnikar“ navodi na pomisao da je reč o natprosečno inteligentnoj osobi. Zar sve to sa samo 13 godina starosti može da uradi neko ko nije daleko iznad proseka, ko nije „zli genije“?
Izvor blizak istrazi kaže da nije sve kao što na prvi pogled izgleda, i prema svemu što dosad znamo, tvrdi da je dečak zapravo – intelektualno prosečan!
„Nikakav genije, kao što je navođeno. Moguće je da su mu zbog toga smetali ostali u odeljenju, jer je morao, primera radi, više truda da ulaže kako bi dostigao uspeh neke od svojih žrtvi, ili i da bi zadovoljio roditelje koji su, prema svemu što znamo, od njega zahtevali besprekoran uspeh. Može se reći da su ga spartanski vaspitavali“, kaže izvor za Kurir.
Da li je veliki pritisak hiperambicioznih roditelja ostavio ozbiljne posledice na psihu dečaka? Tome u prilog ide nedavna izjava Mine Zirojević, članice Saveta roditelja u OŠ „Vladislav Ribnikar“.
Zirojević je rekla da je, prema onome što je mogla da čuje od đaka koji su poznavali K. primećeno da je bio takmičarski nastrojen i da se nekada pomalo svađao sa decom koja su možda bila bolja od njega na nekom času.
„Sada se priča da je baš to razlog i da ga niko nije maltretirao iz te smene“, izjavila je tada Mina Zirojević.
Dečak se na klinici nalazi u izolaciji. U timu za opservaciju su najčešće tri stručnjaka. Izvor kaže da je praksa da se sprovodi cela baterija veštačenja i dodatne dijagnostike, kao što je, primera radi i laički rečeno, analiza strukture centralnog nervnog sistema putem skenera.
Ipak, pretpostavlja se da K. nema urođenih fizičkih anomalija. Iz pouzdanih izvora dosad se saznalo da ne pokazuje kajanje. Hladan je i smiren, nije tražio da kontaktira s bilo kim, niti se interesuje za roditelje. Njegova jedina zanimanja su sadržana u dva pitanja koja postavlja: „Kada izlazim?“ i „Kakav odjek ima to što sam uradio?“.
Na osnovu tih informacija stručnjaci veruju da dečak ubica iz nekog razloga nema formiranu važnu komponentu ličnosti, takozvani superego.
Prema teoriji Sigmunda Frojda, začetnika psihoanalize, superego je etička komponenta nečije ličnosti koja dotičnoj osobi daje moralne standarde na osnovu kojih se ponaša. Superego se razvija mahom tokom prvih pet godina života deteta, kao reakcija na roditeljske kazne ili odobravanja.
Dete pritom upija moralne standarde svojih roditelja, tradicije porodice i društva u kojem odrasta i u njemu se formira superego, kojim kontroliše agresiju i druge društveno nepoželjne impulse. Kada dete ima pravilno razvijen superego, ono oseća krivicu ili anksioznost prilikom kršenja etičkih standarda postavljenih od svog superega i ima potrebu da se iskupi za učinjene greške. Kod dečaka sa Vračara ništa od toga ne postoji.
Za sada nije tačno poznato kakva će mu terapija biti određena, niti gde će biti dugoročno smešten, ali je izvesno da ta odluka neće pasti ovih dana. U opticaju je nekoliko varijanti, a sigurno je samo da ni u jednoj ne postoji šansa da bude vraćen u školu. Iako po zakonu ne može odgovarati za krivično delo, može mu biti izrečena medicinska mera lečenja u nekoj od specijalizovanih zdravstvenih institucija.
Izvor: kurir.rs