Na vetrometini pod Tornikom neznani navraćaju često i sa svih strana. Traže neki ar zlatiborske zemlje, koja ne donosi plod, ali bi dušu dala da se stavi na razglednice. U hladovini borove šume, s pogledom na polja i visove, gradili bi vikendice, između Ribnice i Šainovca, a za cenu ne pitaju.
Veoma su uporni i dali bi i koji dinar više, ali od Miša Udovičića (45), meštanina, uvek čuju da on nema zemlje na prodaju. A ima, i ne mogu da zamisle koliko, samo tu oko njegove kuće pod livadom i šumom je blizu četiri i po hektara.
Kada je bio praznik Mladenci, odvezao je dve ćerke i dva sina na Zlatibor, u školu i vrtić, pa je požurio je se vrati kući, ne bi li najmlađe, peto dete, uzeo u svoje naručje.
Anđelina (10), Nikolina (9) i Radenko (6) su troje koje je Mišo sa suprugom Jelicom imao u planovima. Nakon trećeg rekli su da četvrto može, ali i ne mora. Tada je Andrija (4) došao na svet, a već Mihajlo, sedmi mu je mesec, došao je na svet nezvan, ali dočekan s radošću ništa manjoj nego li njegova starija braća i sestre.
Kada Mišu upitaju kako je to odgajati petoro dece, on ume da kaže da to najbolje znaju njegova kriva leđa, jer su i on i Jelica nezaposleni. Teško zarađuje po neki dinar i to po zlatiborskim i murteničkim vrletima, gde za „Srbijašume“ uslužno seče i traktorom izvlači drvnu građu. Nekad je išao u nadnicu s volovima, i opet će od letos sa dva bika.
– U šumi radim maltene ceo život. Sa sedam godina sam počeo da kosim i od tada sam naučio mnoge poslove. Ne bežim ni od jednog, jer deci ne sme ništa da manjka, kad god zatrebam drugu Nikoli Kuzeljeviću, eto me u njegovoj strugari. Jutrom ustanem i odem, a uveče se vratim. I tako već poodavno – rekao je Mišo.
Njihova borba za petoro dece je neprestana i žestoka, popadali su s nogu, ali to je smisao njihovog života. Na Zlatiboru ima smetova od po metar i po, zametu dvorište da ni nos ne možeš da promoliš napolje. Sada sve liči da je proleće veoma blizu i da će Mišo u šumu ranije nego obično, pa će biti više posla, a sa njim i preko potrebnih para.
Sa njima pod istim krovom žive njegova majka Vujana i sestra Dragana. Njegove ćerke su školarci, Radenko predškolac, a Andrija ide u vrtić.
– Najbolje mi je kad su svi u prvoj smeni, pa ih zajedno ispratim i dočekam. Ustanem u šest, kad deca odu ja namirim stoku, a posle idu kafa i doručak. Kanije opet idem u štalu, za sudoperom, šporetom, kuvaj i peri! Spremam za osmoro, Mihajlo je mali da bi jeo sa nama, a često bude i dana kada po tri puta uključim veš mašinu. Legnem negde pre ponoći, čini mi se da zaspim pre nego što spustim glavu na jastuk – rekla je Jelica, majka petoro dece.
Udovičići drže 13 muznih krava, dve junice, četiri bika, 30 ovaca i sedam svinja. Ova porodica iz podnožja Tornika svoj vredan dinar zaradi i od prodaje mleka, teladi, jagnjadi, prasadi, ali samo kad bi cena bila bar malo bolja…
– Dođe nam da prosipamo mleko, da se ne ponižavamo. Od jesenas je cena sa 65 pala na 49 dinara. Jagnjad su pre koji mesec bila 500, a sad 380. Sve poskupljuje, samo je seljačka muka jeftinija. Sreća je što nam je pred kuću asfalt, što nam redovno čiste put, pa dobijamo novac za prevoz dece. Zahvalni smo Opštini Čajetina – rekao je Mišo.
Na krilima zlatiborske gondole i ski centra Tornik, niklo je mnogo vikendica. Mišo zbog toga spominje da bi bio mirniji da postoje pelene za stoku. Njegove krave idu aslfatnim putem na ispašu, ali stoka ne zna za red pa za sobom isprlja.
– To smeta vikendašima, kao da su rasli pod staklenim zvonom. Zovu me i negoduju. Hoće čist vazduh, kuću u prirodi, zdravu hranu, ali ako može bez stoke. Ne želim više da objašnjavam da su oni došli u selo, a ne krave u grad. Na sve posla što imamo, moramo i da idemo za stokom i čistimo put – rekao je Udovičić.
Mnogi ga i ubeđuju da proda stoku i da se okrene seoskom turizmu. Dođu s parama koje su zaradili u gradu da mu prodaju mudrost kako preživeti u selu, kao da turista ima svaki dan.
Zemlja nad Tornikom nezahvalna je za poljoprivredu, ali veoma tražena. Pošto je gondola spojila centar Zlatibora sa najvišim vrhom, i iz Čajetine najavljuju gradnju luksuznog „Zlatnog grada“ na obalama Ribničkog jezera, mnogi žele da ovde kupe zemlju, dok cena još uvek nije previsoka. Mnogi meštani kao i naslednici imanja već su uveliko unovčili imanja.
– Imam i mogao bih da prodam, ali neću. Nisam kupio ovu zemlju, nego je to učinio moj pradeda. Meni je ostavljeno i ja hoću da ostavim deci. E, kad dođe vreme ona če odlučiti šta će sa njom – rekao je Mišo.
Izvor: blic.rs