„Prvo da odmah kažem – moja svekrva je jedna divna žena. Međutim ta divna žena jednostavno nema mere. Od kada smo dobili bebu, koje je inače njeno prvo unuče, ona ne bira vreme kad će da dođe kod nas u kuću, a sve pod izgovorom da vidi unuče.
Naše dete ima godinu dana i još uvek ima određeni režim spavanja i hranjenja. Kao na primer: ako ga stavim u krevet oko 20:30h, on će lepo da spava – kao beba, kako bi se reklo. Ali ako tu satnicu prekoračimo za čak pet minuta, onda nastaje pakao.
Moja svekrva dolazi kod nas svako veče tačno u 21h da bi videla svog unuka pre nego što zaspi. Ona se igra sa njim do 22h i ode, a ja posle do ponoći ljuljam nervozno i uplakano dete.
Pokušavala sam da joj skrenem pažnju nekoliko puta i da joj objasnim situaciju, ali ona ne želi da shvati. To je jedino vreme kad može da dođe, jer još uvek radi.
Tako je na primer bilo i sinoć. Skoro sat vremena sam nuškala uplakano dete kojem su rasli zubi očnjaci, a ono nikako da zaspi. A onda je moja svekrva ušla na vrata, a ja sam se dosetila šta da radim.
„O, hvala bogu pa ste tu,“ rekla sam ishićeno. „Evo vam unuče, zabavite ga na neki način, a ja moram hitno do nekog dežurnog doktora, zub me užasno boli.“ Pozvala sam muža, dobacila mu ključeve od auta i užurbano izjurila napolje.
Muž je sav zbunjen trčao za mnom gledajući me čudno: „Zašto mi nisi rekla da te toliko boli zub?“
„Ne boli me ništa, nego ne mogu više da joj objasnim da tom detetu treba mir da zaspi posle 21h. Isključi mobilni telefon i hajdemo u kafić na jedno piće,“ rekla sam mužu.
Kada smo se vratili već je bila ponoć, taman da ona može da poslednjim autobus ode do kuće. Svekrva je izgledala kao da je preko nje prešao brzi voz. Bila je sva preumorna i uflekana, ma jedva je čekala da uđemo u stan. Kako smo ušli, ona je tako izletela kao metak. Nadam se da je sada ipak naučila lekciju.“
Izvor: espreso.co.rs