Jedna veoma zanimljiva ispovest jedne žene iz Beograda stigla je na redakcijski mejl, te vam je prenosimo u celosti.
– Odmah u startu da rasčistimo nešto bitno: to što se ne šminkam i nisam baš sređena ne znači da sam siromašna i da nemam para. To samo znači da novac ipak trošim na druge stvari poput bioskopa, knjiga, pozorište, a fizički izgled mi i nijebaš najvažniji. Kada bih morla da biram između knjige i haljine, uvek bih izabrala knjigu. Radim posao koji volim, zarađujem dobro, ni previše ni premalo, imam dovoljno za normalan život.
Sa druge strane pak nemam problem sa sređenim i našminkanim ženama – ako voliš to i čini te srećnom, samo napred.
Moj moto je: radi sve to te čini srećnom dokle god ne povređuješ drugo ljudsko biće i ne činiš nešto zlo. Znači, volim da vidim našminkanu i sređenu ženu, ali sama ne volim da se šminkam, jer ne umem, mrzi me, vidim to kao gubljenje vremena, kako god. Iako nemam problem sa drugima, drugi verovatno imaju problem sa mnom i tu nastaje problem.
Celog svog dosadašnjeg života trpela sam one prekorne poglede, pogotovo kada uđem u butike i prodavnice jer prodavačice, čim me vide obično obučenu, bez štikli i šminke, misle da nemam para i neće uopšte da se trude oko mene. Ne znam da li vam je poznat taj osećaj, ali ja ga imam mnogo dugo, taj prezrivi pogled i gledanje od glave do pete i skeniranje onoga što sam obukla …
To je možda bilo ok dok sam bila siromašni student, ali sada pošteno zarađujem svoj hleb, pa mogu sebi da priuštim i skupe stvari. Iskreno kažem, taj osećaj odbačenosti i ništavnosti me prati kad god uđem u neki fensi salon, radnju, butik. Ne osećam se prijatno jer ne izgledam kao one, već se osećam manje vrednom.
Sada dolazimo do glavne priče. Šta da radim, morao je ovakav uvod. da bude. Rešila sam da skratim krajeve, jer mi je porasla kosa, pa malo da je osvežim. Na putu do posla se otvorio nov frizerski salon, pa sam htela da vidim kakve su cene, tu mi usput, što da ne… Pošto cenovnik nigde nisam videla, rešila sam da pitam koliko bi koštala usluga šišanja.
Ulazim nasmejana, pozdravim ih i pitam koliko košta šišanje. Dobila sam odgovor bez osmeha i opet onaj prezrivi pogled. Zahvalila sam sam se i krenula da izlazim, kada sam čula šapat neke od njih: “Sirotinja, ionako nema para da se šiša ovde.”.
Te reči su mi teško pale, pa sam se malo pogrbila dok sam izlazila. Otkud ona zna dal ja imam ili nemam para, a onda sam videla da sam obučena u običnu belu majicu, patike i farmerke, bez trunke šminke. Opet je neko dozvolio sebi luksuz da ocenjuje moje finansijsko stanje na osnovu moje garderobe.
Na svu moju sreću, našla sam drugi frizerski salon, koji je takođe u komšiluku, gde naravno nisam dobila onako prezriv pogled, a i šišanje je mnogo pristupačnije. Eto, to je moje iskustvo koje nije prijatno uopšte. Nažalost, živimo u svetu u kome je to kao dobar dan, pa očekujem i dalje da ću opet dobiti po koji preziv pogled, ali tako je kako je, neću da se menjam zbog drugih.
Izvor:novipocetak.com