Pilot i poznati novinar Zoran Modli podelio je jedno pismo koje je dobio od pilota srpskog porekla koji je posle dužeg vremena leteo nad Srbijom.
Priča o pilotu, Aleksandaru Jovanoviću, ispričana pre više od dve decenije, ostaće zauvek zabeležena kao možda najdirljiviji susret čoveka koji je teška srca napustio svoj dom u rodnom Mladenovcu.
Naime, tada još mladić i početnik u pilotskom poslu, javio se pismom Zoranu Modliju, koji je isto pročitao u etru tokom emitovanja popularne radio emisije „Zair“, a koja je kasnije našla svoje mesto i na Modlijevom blogu.
Pismo koje je mnoge dotaklo pravo u srce postalo je pravi hit na Fejsbuku. Ujedino je mnoge. Ljudi su se lako pronašli u rečima tada mladog pilota Aleksandra Jovanovića.
Sadržaj vam prenosimo u celosti.
-Zdravo gospodine Modli,
Noćas sam preleteo preko moje Srbije. Dvanaestog marta ujutro u 01:03 bio sam tačno iznad Mladenovca. Na visini od 33.000 stopa. Ti znaš i možeš da zamisliš kako je lepa moja Šumadija sa 10.000 metara visine. Preko Beograda, Mladenovca, Kragujevca i Niša, prema Sofiji. Letim po svim kontinentima sveta, ali samo moji srpski gradovi sjaje u noći toplinom koja može moje srce da ugreje. Osećao sam se veličanstveno. Frekvencija 123.775. Rekao sam:
“Dobro veče vam želim, Beograde i puno pozdrava, Cargolux 794, visina 33.000 stopa, kurs ka Beogradu.”
Kontrolor je bio zbunjen i nije znao šta da mi kaže. Očekivao je strani avion koji se obraća na engleskom jeziku. Na njegovo iznenađenje, to je bio Srbin u „boingu“ 747-400 koji prvi put u svome životu vidi svoju otadžbinu sa samo moga, srpskog neba. Moje nebo miriše lepše nego bilo šta na ovome svetu. Moje nebo, moja prošlost, prokleta srpska dušo, prokleti živote. Luxemburg–Abu Dabi, prvi put u mom tridesetdrugom letu prelećem moju malu otadžbinu za 20 minuta, moje korenove, moje nasleđe i kulturu, moju ogromnu Srbiju, moju nadu. Kontrolor mi odgovara:
“Dobro veče, Cargolux 794, ko ste vi gospodine?”
Ja mu se predstavljam punim imenom i poreklom, a on kaže, “Želim ti, zemljače, da još 30 godina letiš uspešno iznad srpskog neba, živ bio.“
Krišom sam plakao u noći da moj kolega ništa ne primeti. Šta on zna šta je Srbin, srpska duša, ljubav prema napuštenoj zemlji, slomljeno srce siromašne šumadijske duše, koja svoje korenove nikako ne može da zaboravi i koja nosi večne bolove u grudima od onoga dana kada je ognjište napušteno, prokleti živote. Ovu noć neću nikada zaboraviti. Moja Srbija, veličanstvena u noći, obasjava nebo kao da je pun mesec, kao da je dan, a ja prepoznajem gradove i sela kao da već po stoti put letim preko svoje kolevke. Ne treba mi dan da bih video reke, planine, kotline i srpske ravnice. Osećam moju Moravu kako pulsira u svom koritu. Vidim Avalu, mirišem Kosmaj, Zlatibor mi se smeje u lice, zemljo moja. Srpsko proleće miriše.
Moje srce želi napolje iz grudi. Nisam bio spreman na ovu eksploziju osećanja i emocija. Prokleta slovenska duša me muči i ne da mi mira u ovoj noći. Podseća me koliko ljubavi je u stanju da akumulira i reprodukuje u onim momentima kada smo ranjivi i slabi. Ipak sam zbog toga srećan, jer to me razlikuje od ostalih Evropljana. Još uvek sam u stanju da patim i plačem kada mi je do toga. To je naša snaga. Mi nismo zbog toga slabi, mi smo žive duše sa svim vrlinama i manama. Mi znamo da nosimo naše bolove i radosti na našem bedru. To nas čini jačim u poređenju sa ostalim svetom.
Abu Dabi, 12. marta 2000. u dva sata i 15 minuta posle ponoći. Aleksandar Jovanović -stajalo je u pismu.
Izvor: kurir.rs