Zašto se cenkate se sa siromašnima, a bogatima ostavljate napojnice?

Žena je pitala starca: „Koliko koštaju jaja?“. Stari prodavac je odgovorio: „12 dinara komad, gospođo.

Rekla mu je: „Je l može 10 komada za 100 dinara ili ću da idem kod drugog da nađem jeftinije“.

Stari prodavac je odgovorio: „Može, uzmite ih po ceni koju ste rekli. Možda mi donesete sreće, pa krene prodaja, jer danas još uvek nisam prodao nijedno jaje.”

Uzela je jaja i otišla sa osećajem da je pobedila. Sela je u svoj skupi automobil i sa suprugom otišla u lep i skup restoran. Tamo su ona i njen muž naručili šta god im je duša poželela.

Pojeli su nešto od onoga što su naručili, dok su veći deo ostavili. Zatim su otišli da plate račun. Njihov račun iznosio je 3200 dinara. Ostavila je 3500 dinara i rekla vlasniku restorana da zadrži kusur.

Vlasniku se ovo često dešava i na to gleda sasvim normalno, ali ta navika je vrlo bolna za siromašnog prodavca jaja.

Pravo pitanje je zašto uvek pokazujemo da imamo moć kad kupujemo od siromašnih? A zašto smo velikodušni prema onima kojima naša velikodušnost nije ni potrebna?

Neko je negde napisao:

„Moj otac je često kupovao obične proizvode od siromašnih ljudi po visokim cenama, iako mu tada nisu bili potrebni. Ponekad ih je čak i više plaćao. Pošto sam bio zabrinut zbog njegove navike, pitao sam ga zašto to radi. Tada je odgovorio: „To je dobročinstvo umotano u dostojanstvo, dete moje“.

Znam da većina vas i ne obraća pažnju na ovakve stvari, ali vas molim da bar na trenutak razmislite o tome.