Zašto Nikola Jokić više neće igrati za reprezentaciju Srbije? I šta treba da se desi da se to promeni?

Uvek kad prođem zemunskim kejom kroz glavu mi prođe sledeća scena: mladi, debeljuškasti košarkaš Mega ishrane (ili kako god da se u tom momentu zvao klub Miška Ražnatovića), u pratnji oca i majke (ne bih smeo da se zakunem da su mu i braća bila tu) šeta pomenutim kejom, niko ga ne prepoznaje osim teških zaluđenika za košarkom.

Momak koji od okoline štrči visinom u jednom momentu prepoznaje osobu preko puta ulice. On i porodica zastaju, srdačno se pozdravljaju s čovekom na kome je najuočljivija zalizana kosa. Susret nije trajao dugo, tek nešto više od kurtoaznog pozdrava. Korpulentni košarkaš s porodicom minut kasnije (susret je trajao bukvalno toliko) nastavlja tamo gde se zaputio, čovek s kojim se pozdravio ide svojim putem, na drugu stranu.

Znajući ko su akteri ove istinite priče jasno vam je da je danas nemoguće da se tako nešto ponovi. Iz više razloga.

Bucmasti košarkaš je zvanično najbolji centar na svetu Nikola Jokić. Uz sve titule i pohvale koje je zasluženo dobio, nije isključeno da opet nekad prošeta zemunskim kejom sa svojom porodicom, ali je potpuno nemoguće da ga ista ona zalizana osoba pozdravi maltene u prolazu, ne zadržavši se ni sekund duže od jednog minuta.

Zalizani je, naravno, najmoćniji košarkaški menadžer na ovim prostorima Miško Ražnatović. Jokić je već godinama njegova zlatna koka i igrač na kome je zaradio najviše novca. Teško da bi ga danas tek ovlaš pozdravio, zar ne?

Ova nam priča, osim što je od nje proteklo bar 6-7 godina, govori još nešto: Jokić je postao najveći srpski igrač u najjačoj ligi na svetu, momak zbog koga se hiljade nas budi u 3 ujutru i nervira se kad njegov Denver izgubi kao kad gledamo Partizan ili Zvezdu (kako ko). Nikola je već sad, sudeći po priznanjima koje je dobio, na odličnom putu da postane najbolji srpski igrač u NBA i da iza sebe ostavi takve gromade poput sveže izabranog stanara košarkaške Kuće slavnih Vlada Divca, te verovatno najubojitijeg strelca koga smo imali Peđe Stojakovića. Da ne pominjemo sad Kiću i Praju, Đorđevića i Danilovića, Bodirogu, Paspalja i ostale naše velikane, jasno je da je Jokić, posle samo 4 sezone u NBA, ušao u srpski Hol of fejm, s rekosmo li odličnim šansama da ostane upamćen kao najsjajniji dragulj u dugačkom nizu fenomenalnih košarkaša s ovih prostora.

Taj i takav Nikola Jokić, posle jednog propuštenog evropskog prvenstva vraća se konačno u reprezentaciju. Nije nevažno i na kakav način. Samo dan nakon što je ušao u prvu NBA petorku, njegov menadžer to saopštava na društvenim mrežama, uz pojašnjenje: Nikola je tu odluku doneo posle konsultacija s porodicom i posebno posle razgovora s braćom, koji su mu uz devojku najveća podrška kroz sve Scile i Haribde kroz koje je prošao u protekle 4 godine. Svima je kamen pao sa srca, sad je na selektoru Saši Đorđeviću da za svega nekoliko nedelja uklopi Jokića u tim.

Zastanimo za trenutak ovde. Proteklih smo dana u 6 nastavaka mogli da gledamo sjajni RTS-ov serijal “Zlatni momci”, o onih 5 generacija jugoslovenskih igrača koji su dosad osvajali svetska prvenstva. Ljubljana, Manila, Buenos Ajres, Atina, Indijanopolis. I bila je priča, ne sećam se ko je ispričao, kako su se reprezentativci ranije po nekoliko meseci spremali za tako veliko takmičenje kao što je SP. Veliko odricanje, velika i nagrada, namenjena samo najvećima u Zemlji košarke.

Povratak u realnost. Vremena su se evidentno promenila, odnosi između košarkaških saveza na jednoj i košarkaša, njihovih klubova koji daju milione dolara i evra za njih, njihovih menadžera i roditelja na drugoj strani, takođe. Postalo je potpuno legitimno da NBA klubovi zalupe vrata pred nosom jednom Gregu Popoviču, pa ga na SP pošalju s trećim timom, da se snalazi kako zna i ume.

To se, mislila je cela nacija, na sreću nije desilo Đorđeviću. Sale je prvi put još od po zlu upamćene 2005. godine imao najbolje domaće košarkaše na okupu. Sećate se 2005, kad smo bili domaćini Evropskog prvenstva i kad je tadašnji selektor Željko Obradović dobio najbolje čime Srbija raspolaže, pa smo neslavno ispali od Francuske u Novom Sadu, posle čega se reprezentacija raspala, kao i atmosfera u njoj, kao i sam kult reprezentacije.

OK, zbog povreda su otpali prvi plej Miloš Teodosić i borbeni Dragan Milosavljević, ali opet, logika većine bila je da Teo dugo nije igrao vrhunsku košarku (zbog problema u NBA), a da će Gagijev izostanak nadoknaditi plejada bekova s odličnom sezonom iza sebe.

Škrgutao je poneko zubima na izostavljanje Nikole Kalinića i Nemanje Nedovića sa spiska, ali ni Đorđević, ni igrači nisu pojasnili šta je zapravo razlog tome. Sve će to i dalje ostati u domenu spekulacija, ali je bar Kalinić danas pokazao da je Đorđević imao puno pravo kad ga je ostavio van tima.

Post na Instagramu u kome slavi početak priprema njegovog kluba Fenerbahčea, a još više lajkovanje OVE objave, govore da u Kaliniću više ne kuca timsko srce. S pravom ljut ili ne, ako se i dalje oseća delom ovog tima i navija za momke s kojima je krvario na poslednja tri prvenstva – svetskom, olimpijadi i evropskom, pa valjda je logično da u danu kad su se mnogima od njih ugasile poslednje nade da će nekad biti svetski prvaci pruži podršku.

Ne, Kalinić je izabrao drugi put i time verovatno sebe za sva vremena izbrisao iz reprezentacije, bar dok je na njenom čelu Đorđević.

No, nije Nikola Kalinić tema ovog teksta, već njegov imenjak. Ovde pravimo još jednu digresiju. Upravo je Đorđević na proteklim takmičenjima znao da precrta neke igrače koji iz ovih ili onih razloga nisu mogli da dođu na početak priprema.

Zna Đorđević vrlo dobro značaj visinskih priprema na planini, eno vam fenomenalan film „250 stepenika“ o generaciji iz Bormija koja je 1987. postala svetski prvak u mlađim kategorijama, čiji je deo bio i Đorđević.

Uostalom, niko racionalan ne bi smeo da spori bilo šta Đorđeviću. Možda još nedokazan kao klupski trener, s reprezentacijom Srbije u poslednjih 5 godina tri puta se popeo na postolje, donevši zajedno sa svojim igračima naciji 3 srebra. Samo da je to uradio u karijeri, upisao se u red velikana. Mišljenje potpisnika ovih redova je da ne sme biti dileme oko toga da li će Sale voditi ekipu na Olimpijadi sledeće godine u Tokiju (kvalifikovaćemo se, bez brige).

Međutim, evo nam ponovo povratka u realnost, Đorđević je ove godine odstupio od svojih pravila. Moguće da je na to uticalo ime Nikole Jokića, koje je postalo monstruozno veliko u svetskim košarkaškim krugovima. Moguće je i da je Sale shvatio da je bitka s NBA klubovima unapred izgubljena, bunili se mi ili ne, oni će svoje milionima plaćene igrače pustiti kad je njima volja.

Što je u slučaju ove 2019. godine bio 2. avgust, dve nedelje posle zvaničnog početka priprema, kad je ostatak ekipe, minus ovi iz NBA, već odradio planinu. Ko se nekad bavio sportom, makar i na poluprofesionalnom nivou, zna kako se ispušta duša na takvim pripremama.

Dok su momci „preoravali“ Kopaonik, Jokić je ostao u Somboru, da se „1 na 1“ sprema sa svojim kondicionim trenerom iz Denvera. Da li je mislio na njega ili ne, tek u jednoj od svojih izjava pre početka prvenstva Sale je rekao kako je jedini način da se igrač uklopi u neki tim treniranje s ekipom, a ne s individualnim trenerima.

I eto nas u 2. avgustu, a Jokića nema. Nema ga ni 4. avgusta, kad su se timu priključili Bogdan Bogdanović (nakon što je Košarkaški savez Srbije platio nemalih 140.000 dolara obeštećenja za njega Sakramento Kingsima) i Nemanja Bjelica.

Nema ga ni petog, ni šestog, ni sedmog avgusta. Ekipi i treneru će se pridružiti 8. avgusta, svega tri nedelje pred početak prvenstva. A zapravo i manje, jer od te tri nedelje ekipa je bar 5-6 dana provela po avionima i hotelima.

Dakle, svega 14-ak dana da se utrenira sa saigračima s kojima nije igrao od 2016. godine i Olimpijade u Riju. Koliko god bio talentovan i moćan, malo. Pitajte bilo kog košarkaškog stručnjaka. Šta li bi pokojni Aleksandar Nikolić i Ranko Žeravica rekli na to, nećemo nikad saznati.

Uglavnom, Nikola je tu, Sale daje pomirljive izjave kako je on pelcovan od pritiska i kako će sve biti u redu. Na onih nekoliko pripremnih utakmica Jokić je tek na mahove pokazivao zašto ga smatraju najboljim centrom na svetu. Igrao je evidentno pod ručnom, na otprilike 40-50 odsto svojih mogućnosti.

Ekipa je i s takvim Jokićem mlela, ostvarivši svih 10 pobeda u pripremnom periodu. Počinje prvenstvo, Jokić je malo ozbiljnije shvatio sve to, pa uprkos košgeterskom učinku na koji nas je navikao u NBA (28 poena u proseku u plej ofu), beleži solidan doprinos ubedljivim pobedama Srbije: 14 poena protiv Angole, 11 protiv Filipina, 15 protiv Italije i 14 protiv Portorika.

Četiri ubedljive pobede, niko ne vidi razlog za brigu, a i zbog čega bi? Opšti je konsenzus da Srbija, osim što igra najlepše na prvenstvu, samo volšebnim spletom okolnosti može da izgubi. Ne samo utakmicu, već i prvenstvo. Svima se smeška brk na pomen Zlatnih momaka, čak i Hrvati priznaju da nam niko ne može ništa.

I onda dolazi utakmica protiv Španije, starih dužnika, na neki način diplomski rad ove ekipe otkako je Đorđević njen selektor. Upravo je Sale nemali broj puta apostrofirao da je njegov i cilj ekipe da se savlada Španija. Posle ćemo da pričamo o svetskom zlatu, sad je došlo vreme da padnu Skariolo i nešto slabiji tim nego što smo navikli to od Španaca. Daleko je to doduše od slabog, ali Španci zaista nisu impresionirali na prvenstvu, sve do tada.

Imali su, kao i svi treneri protivničkih ekipa, dva prvenstvena cilja: zaustaviti Bogdanovića i Jokića (tim redom, jer Bogdan igra takmičenje u rangu Dražena Petrovića, na apsolutno spektakularnom nivou, dok se od Jokića još uvek očekuje da zablista). Bogdana nisu zaustavili, ali se Jokić zaustavio sam, napravivši nepotrebnu tehničku, pa još jednu, zbog čega je isključen na početku treće četvrtine, ostavivši ekipu na cedilu. Meč je završio sa 6 poena, uz tek 4 upućena šuta na koš za 17 minuta.

Obavio je Đorđević odmah s njim razgovor u svlačionici i stigla su uveravanja: Jokić je svestan šta je uradio, biće spreman za najvažniji meč na prvenstvu – četvrtfinale s Argentinom. I tako i bi, bar u prvom poluvremenu. Nikola je bio sjajan, uz poslovično dobrog Bogdanovića, održavao je nade Srbije da će se ostatak ekipe konačno probuditi i prelomiti šuterski raspoložene Gaučose.

To se, kao što znamo, nije dogodilo. Dogodilo se, međutim, ono što je Jokiću znalo da se događa protekle i proteklih sezona u NBA: jednostavno se ugasio. Svega dva poena i dva skoka u drugom poluvremenu, jedna blokada na ziceru i dve promašene trojke, to je njegov učinak u dve najvažnije četvrtine za ovu generaciju. Poslednja tri minuta, odlukom selektora Đorđevića, uopšte nije bio na parketu. Srbija je stizala rezultat bez jednog od dvojice najboljih igrača.

I ovde konačno dolazimo do eksplikacije naslova ovog teksta. Šta se to desilo s Nikolom Jokićem? Zašto NBA entuzijazam nije preneo u reprezentaciju? Da li mu je smetala taktička zamisao s njim na četvorci umesto na prirodnoj poziciji pet? Da li mu, njemu, zvanično najboljem centru na svetu, nije prijalo što svaku utakmicu do ove s Argentinom počinje s klupe?

Zašto nije davao izjave srpskim novinarima? Ni tokom priprema, ni na samom prvenstvu. Ako je hteo mir, kako ljudima koji zarađuju hleb od tog posla, a i milionima koji navijaju za Srbiju, objasniti da je Jokić na raspolaganju našim američkim kolegama posle apsolutno svake utakmice Nagetsa, u Denveru ili na gostovanjima? Tad smo, između ostalog, mogli da uočimo da je Jokić jedan vrlo duhovit momak i odličan sagovornik.

Zašto umesto njega, pitomog kakvim ga je priroda dala, progovara njegov ratoborni brat, pa još u polupretećem tonu poručuje novinaru da se okane Nikole? Kome je potreban sav taj cirkus i gde je Saša Đorđević (ili ostatak trenerskog stafa) da prekine tu šaradu i objasni Jokiću da poštovanje, kako igrama na terenu, mora da se zasluži i van terena?

Epilog: iako su se mnogi od nas nadali da će ova generacija grb Srbije upisati u zlatan niz osvajača svetskih prvenstava, to se nije desilo. Ekipa kakvu verovatno nikad više nećemo sastaviti propustila je priliku života.

Imaće ovi sjajni momci dogodine još jednu šansu, Olimpijada je za svega 10 meseci, ali Nikola Jokić neće biti u tom timu, kao ni u bilo kom drugom timu Srbije ubuduće. Vreme je da obrazložim ovu smelu, pa možda i bezobraznu tvrdnju.

Nikola obitava u sferama u kojima nije nijedan naš igrač u novije vreme. Momak je zvanično prvi centar u najjačoj ligi na svetu. Glavni je igrač jednog od najtalentovanijih timova u NBA, ekipe od koje se ove godine očekuje da igra najmanje finale Zapada, ako ne i cele lige. Sva svetla pozornice su na njemu. O Jokićevim fantastičnim partijama u superlativima pričaju Šakil O` Nil, Čarls Barkli, Pol Pirs i ostali NBA superstarovi. Protivnici ga respektuju, saigrači i trener obožavaju.

Toliko da kouč Denvera Majkl Meloun već godinama dolazi u Sombor, da nadgleda kako se njegov najvažniji igrač priprema (bio je i ove godine i jedini srpski medij kome je dao intervju bio je Espreso.rs). Upravo bi Meloun, ali i prebogati vlasnik Nagetsa Sten Krenke, mogli biti prepreka da Nikola opet zaigra za Srbiju.

Razlog je jednostavan: na kamp uoči predstojeće sezone glavni igrač dolazi teško psihički „oštećen“. Odvojio je leto da se, umesto s matičnim klubom u kome je plaćen 150 miliona dolara (toliko je otprilike Novak Đoković zaradio tokom cele svoje karijere), sprema sa Srbijom i sad ga ta Srbija „vraća nazad“ umesto sa zlatom oko vrata s tamo nekim petim, šestim ili sedmim mestom. Dakle, fizički solidno potrošenog i psihički dosta uzdrmanog.

Nikola ovog leta, osim novinarima koji prate reprezentaciju, nije dao izjavu nijednom drugom našem kolegi. Pojedini su bili dovoljno uporni i srećni da intervjuišu njegovog oca, ali Jokića niste mogli čuti. Očigledno porodica čini sve da zaštiti svog superstara, pa će u krugu porodice negde i pasti odluka da li će Nikola i dalje nastupati za reprezentaciju. Ako je po onom kako njegova braća ustaju i psuju svako malo…

Pitaće se naravno i menadžer, ali Miško Ražnatović je već davao izjave u kojima se čudi što svi napadaju Jokića jer je propustio „samo jedno prvenstvo“.

Konačno, tu je i strah od povreda, a sledeće godine u Tokiju gledaćemo prvu postavu NBA centara.

Svi veliki igrači u istoriji igre na ovim prostorima, igrali oni za Jugoslaviju, Srbiju i Crnu Goru, Srbiju, Hrvatsku i ostale reprezentacije matičnih zemalja, imali su pauze u reprezentativnoj karijeri. Svi. I Divac, i Đorđević, i Danilović, i Bodiroga, i Paspalj, i Kukoč, i Rađa i tako dalje.

Umorni i (prevelikim) očekivanjima opterećeni Nikola Jokić, posle narednih sezona u kojima ga, samo da ga zdravlje posluži, očekuje po 100-ak utakmica u toku godine, sigurno neće biti fit da se baš uvek odazove. Čak i da ne bude povreda, što mu kao veliki fanovi njegove igre od srca želimo, telo će tražiti odmor.

A tražiće i ga Denver, treneri, menadžeri, porodica… Svi će zahtevati razumevanje. One jedne godine kad ga nije bilo na EP u Turskoj, gnev dela javnosti sručio se na Nikolu preko društvenih mreža i u komentarima ispod tekstova, pa je Jokić odjednom ispao „debeli“, „izdajnik“ i tome slično.

Jokić, kako nas uveravaju, ne prati društvene mreže. Ali, verujemo da čita tekstove, samim tim i komentare. Utisak je potpisnika ovog teksta, i ne zamerite na tome, da Jokić nije od osoba koje vole da budu kritikovane. Niko ne voli, ali on baš baš ne voli. Setite se situacije s početka ove sezone u NBA, napravio je neku glupost, a onda su ga mediji u Americi malo potkačili zbog toga. Danima kasnije, ljutit i uvređen, našim kolegama s one strane Atlantika odgovarao je s „DA“ i „NE“.

Možda je sve ovo deo sazrevanja verovatno najtalentovanijeg košarkaša koji se rodio na prostorima bivše Jugoslavije. Košarkaša koga čeka NBA prsten, još ko zna koliko ol starova, Kuća slavnih…

Možda Nikola, zahvaljujući činjenici da nije igrao košarku na najelitnijem nivou u Evropi, već je odmah iz Mege otišao u NBA, još uvek nema dovoljno takmičarski i taktički jakih utakmica u nogama. Jer tamo je ipak druga igra, sve je podređeno superstarovima, imali oni veče ili ne, a Jokić je supestar, dok se u Evropi igra mnogo timskija košarka (hvala mom vranjskom prijatelju Peđici Džordanu što mi je ukazao na ovo – prim.aut.).

Ima još 1.000 možda, a samo jedan košarkaš na planeti može dati odgovor na njih.

Ali, ako taj košarkaš uskoro ne preboli dečje bolesti od kojih evidentno i dalje boluje i ako ga ljudi koji mu dobro misle ne posavetuju kako treba, bojim se da smo Nikolu poslednji put u nacionalnom dresu gledali upravo u Kini.

Izvor: espreso.rs