Za sve rođene 60-ih, 70-ih i 80-ih: Kako smo preživeli?

Vozili smo se u fići i zastavi 101 bez pojaseva, pet na zadnjem sedištu, dok je majka glasno vikala da će nalupati prvog kog dohvati.

Vozili smo bemiks kojem je često padao lanac dok smo ga prljavim prstima vraćali na mesto. U blizini nije bilo roditelja koji su uzvikivali „zabava“ ili dece koja su nosila kacigu tokom vožnje.

Tokom letnjeg raspusta izlazili smo ujutru i vraćali se kasno uveče. Niko se ne može setiti šta smo sve radili za to vreme, ali je ceo dan bio ispunjen igrama i druženjem. Kako je padao mrak, majke su nas zvale kući, ali ni tada nismo želeli da odustanemo od jurnjave.

Nije bilo mobilnih telefona, niko nas nije mogao pozvati kad nismo kod kuće. Voće smo „krali“ penjući se na komšijsku trešnju ili jabuku. Padali smo, lomili zube ali niko nikoga nije klevetao i tužakao. Znali smo da ako se vratimo kući, roditelji nas tog dana neće pustiti da izađemo.

Jeli smo kolače, štrudle, sladoled, palačinke, ali niko nije bio debeo jer smo neprestano trčali, skakali, jurišali, penjali se … Vodu i sok smo pili iz iste flaše, ali se niko nije razboleo … Mi nismo imali internet, mobilni i 160 kanala itd., ali imali smo prijatelje!

Izlazili smo i nalazili se. Nije bilo dogovora unapred. Sedeli smo na klupama, drveću, balvanima i razgovarali o svemu. Ako smo želeli da pozovemo nekog, išli smo na njegova vrata, kucali, zvonili ili bi samo ušli u kuću.

Da li se sećaš? Sam u ovom surovom svetu! Kako smo preživeli? Svi su igrali fudbal, odbojku, ali se retko ko profesionalno bavio tim sportom. Oni koji nisu bili dobri u sportu naučili su kako da se nose sa razočaranjem. Gotovo niko od nas nije imao sve petice, ali je malo onih koji nisu završili školu.