„Vratio bih se na selo kada bih mogao da nađem ženu“: Srpkinje neće da žive uz njivu, a to je san mnogih vrednih mladića

Pod uslovom da nađem ženu – bio je odgovor gotovo svih mladića na pitanje „Da li bi se i pod kojim uslovima vratili na selo“, postavljeno na Fejsbuk grupi „Studenti beogradskih univerziteta“.

Bilo da žele da ožive njive na svojoj dedovini, ili (što je odgovor većine) iz mirnije sredine rade onlajn u svojoj struci, pronalazak partnera mladi ističu kao glavnu prepreku da ostave grad za sobom.

– Odrastao sam na selu tako da bih se rado vratio. Sa firmom bih verovatno mogao da se dogovorim da radim remote i pojavljujem se jednom mesečno. Jedino što me koči je da bi šanse za osnivanje porodice sa osobom kompatibilnom meni bile ravne nuli u malom selu podno Kopaonika od 100 ljudi – napisao je jedan Vlada, a taj strah izrazili su mnogi drugi.

– Da imam neki podsticaj da kupim dve, tri krave, traktor i mašine za mini fabriku sira, razumnu osobu koja bi došla u moje selo i kojoj život na selu ne bi predstavljao smrt. Uz to da se bavimo i seoskim turizmom – ocenio je Miki.

– Pod uslovom da partner hoće – kratko su odgovorili drugi momci.

Devojke su uglavnom kategorički odbile da žive na selu, a manji broj je naveo da to već čini. Odmah su krenule šale na račun toga da ko hoće da živi na selu, ne gine mu poseta Albaniji (misli se na dogovorene brakove sa Albankama, koje su nekim u ruralnim delovima Srbije neretko jedine snaje).

No, dok je pronalazak budućeg supružnika relativna i lična stvar, oni koji bi zaista želeli da se bave poljoprivredom nabrojali su čitav niz prepreka koje jedino institucije mogu da otklone. Mladi tako pominju subvencije od barem 12.000 dinara po hektaru, ocenjujući da su postojeće nedovoljne da se (uz otkupne cene proizvoda) išta zaradi. Tu su i bolja povezanost sa gradovima, unapređenje infrakstrukture generalno, usklađivanje cena u seoskim prodavnicama sa onim u gradovima, pa čak i lakša legalizacija oružja, „kako bi mogli da brane svoje“.

– Sela se gase zato što ne mogu biti konkurenti sa cenama svakakvih proizvoda iz uvoza. Jednostavno, sam naš sistem nije dovoljno uređen da bi selo opstalo. Cena dizela, koji je neophodan, sve govori, subvencije koje su mizerne naspram država koje nas okružuju. Ja sam lično za selo, ali trenutna situacija je takva da se na selu preživljava, jer kao što rekoh, gladan nećeš biti, ali jako je teško unovčiti svoj proizvod i plaćati struju, vodu, porez na imovinu itd… Posao u gradu, a život u obližnjem selu je trenutno rešenje, samo što mora da se radi i na poslu i kod kuće – zamerio je jedan Dejan.

Većina je sa gorčinom primetila da bi san o povratku na selo mogla da ostvari tek kada ode u penziju.

Izvor: telegraf.rs