U inat svekrvi, tri godine nisam prala prozore, ali oni sijaju

Moje ime je Viktorija i imam 39 godina. Udata sam i imam dvoje dece. Vlasnik sam male privatne kompanije i smatram se dobrom suprugom i majkom.

Međutim, moja svekrva ne misli tako. Naime, kad smo se Bojan i ja venčali, on je već bio zaposlen dok sam ja završavala fakultet. Nekako se poklopilo, sa mojom diplomom je stigla Aleksandra, moja prva ćerka.

Sa Aleksandrom su došle neprospavane noći, postporođajna depresija i mnoge nove obaveze i brige. Ne znam kako, ali dobila sam neku snagu i uspevala da čuvam i pazim dete, da stan bude čist i ručak uvek tempiran da bude gotov kad se suprug vrati s posla.

Bila sam ponosna na sebe jer sam postala prava domaćica. Zatim je došao Nikola, naše drugo dete i sin prvenac. Ništa se nije promenilo, osim da je trebalo obaviti još više posla i a ja sam uspevala da sve to postižem s lakoćom. Bojan je imao više posla, sve češće je išao na službena putovanja, viđali smo se sve ređe, ali s druge strane imali smo više novca.

U jednom trenutku dok sam brisala prozore, a samo što sam uspavala dete i završila ručak, pala mi je ideja da pokrenem mali posao na internetu. Bojan me je podržavao i moralno i finansijski, pa sam počela da radim svaki dan kada bi uspavala decu.

U roku od dve godine, posao preko interneta se proširio, primoravši me da zaposlim svoju najbolju prijateljicu Anu, a zatim sam zaposlila i sestru Anđelu. Šta da vam kažem … Posla preko glave, toliko da nisam imala vremena da se posvetim obavezama u kući.

Stan je izgledao prilično zapušteno, a prozori su bili toliko prljavi da sam prestala da zovem goste . To je bilo tako sve dok nisam pročitala članak na internetu „Kako lako oprati prozore“ .

Setila sam se da upitam komšinicu Sanju, da mi ona obriše prozore i sredi stan. Sanja godinama čisti stanove i kuće, ali mi do tad nije palo na pamet da je pitam nešto slično jer sam oduvek želela da budem savršena domaćica.

Svekrva je odmah prigovorila, kao u šali: „Tuđa ruka ne može kao svoja“ i da bi bilo najbolje da smanjim posao i posvetim se domu, ako više ne mogu da postignem i jedno i drugo. Odlučila sam da ipak pokušam sa komšinicom, pa sam je pozvala. Sanja je radila čitav dan, a stan je opet bio besprekorno čist. Kada sam joj platila i ona otišla, izvršila sam detaljan pregled.

Dok sam gledala kako je očistila stan, shvatila sam da nikada više neću uzeti krpu u ruke. Bila sam tako naivna i glupa. Dokazivala sam se mužu, svekrvi, prijateljima. Želela sam da budem savršena domaćica. Da mi stan bude savršeno čist.

Povrh svega, trudila sam se da održim liniju i budem lepa svom suprugu. U 10 uveče bila sam mrtva umorna, Bojan je imao uvek čist stan, lep ručak, zdravu decu i preumornu ženu.

Kad se sve oduzme i sabere, rad domaćice je tako nevidljiv i tako potcenjen. Jedino što žena može da dobije su: proširene vene, otečene noge, povišen krvni pritisak, šećer – da ne nabrajam više sa tog nepreglednog spiska „priznanja i medalja“.

U svoj posao uložila sam četvrtinu energije potrebne za čišćenje stana i verujte dragi moji, isplatilo se i preplatilo! Umesto da radim Sizifov posao, to vreme posvetim svojoj deci i mužu. Svekrva mi već odavno ništa ne komentariše. Možda „tuđa ruka ne može kao svoja “, ali sigurno fantastično pere prozore i usisava prašinu! Vremena su se promenila.