U Hrvatskoj postoji mesto u kojem Hrvati i Srbi žive složno 25 godina posle akcije „Oluja“

Topao avgustovski dan na ulicama Kistanja retke meštane oterao je u hladovinu. Mesto s nekad većinskim srpskim stanovništvom odavno je pronašlo formulu mirnog suživota Srba i Hrvata iz Janjeva. Više ih brine to što nakon toliko vremena sve ostalo i dalje izgleda kao da se ra.t nedavno završio.

– Ovo je naša svakodnevica, nije nikakva gluma za potrebe članka – objašnjava za „Dojče vele“ Silvestar Dučkić, Hrvat iz Janjeva, dok ispija kafu s Milanom Tišmom, Srbinom rođenim i odraslim u Kistanjama.

Uskoro im se pridružuje i Josip Antić, ra.tni dragovoljac. I on nam potvrđuje isto. Politika im nikada nije glavna tema, jer znaju da je normalno da imaju različite poglede na određene stvari. Ipak, na aktuelno pitanje o dolasku Borisa Miloševića na proslavu „Oluje“ u Knin, istog su mišljenja. Ako ministar hrvatskih branitelja Tomo Medved ide u Grubore, sasvim im je u redu da i Milošević dođe u Knin. Život ide dalje, a za boljitak mesta zajedno bez podela je svakako lakše, slažu se sva trojica.

– Ja se kao starosedelac u Kistanjama sećam lepih dana kada smo imali industriju, fabrike, kad smo mogli dobro da živimo. Nekad je u mestu bilo osamnaest kafića, a janjci su se pekli svaki dan. Sada ih je samo četiri, ali svejedno, ovo je moj dom i mene je uvek vuklo da se tu i vratim – objašnjava Milan koji je nakon „Oluje“ otišao u izb.eglištvo u Srbiju.

– Ovo je moj dom i mene je uvek vuklo da se tu i vratim – objašnjava Milan

Mnogi su prodali kuće i nisu se vratili. Dosta srušenih kuća je obnovljeno, pa poslednjih deset godina ti ljudi intenzivno dolaze tokom letnjih meseci, što se i vidi po registarskim tablicama. I Milan je, kaže, napravio kuću u Srbiji, ali se ipak 2000. godine vratio.

– Moj otac i nekolicina suseda ostali su tu u mestu tokom čitavog rata i niko ih nije dirao, tako da sam se ja sa sinovima vratio čim se moglo. Ja ostao, a oni opet otišli trbuhom za kruhom u inostranstvo – priča, potvrđujući da je egzistencija mladih ljudi u takvim sredinama bitnija od bilo kakve politike.

Svojih teških dana prisetio se i Silvestar koji je novi dom, kao i većina Janjevaca, pronašao 1998. u Kistanjama.

– Mi smo 1992. suptilno proterani iz Janjeva. Većina nas je prvo stigla u Zagreb, Split i okolinu, ali država nam je ponudila ovde kuće na korišćenje dok se situacija ne reši. Mnogima od nas koji smo kao uspešni trgovci i preduzetnici preko noći bez ičega napustili svoje domove, bilo je teško i ispod časti da živimo u kućama ljudi koji su proterani ili su još bili u okolini – kaže Silvestar.

Janjevci su izgradili nove ili kupili postojeće kuće, i sada doprinose boljitku mesta sa svojih sedamdesetak firmi.

– Mi smo majstori umeća suživota – šali se Silvester, pa nastavlja: „Ko, ako ne mi? Nama je to bilo prirodno okruženje na Kosovu, da živimo s toliko nacionalnosti. Danas mladi ljudi u Kistanjama žive potpuno neopterećeno, a sklapaju se i mešoviti brakovi.“

Don Ivan Perković već osam godina je u župi Kistanje, ali od 2014. posebno ističe odličnu saradnju sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Na inicijativu igumana i sadašnjeg episkopa koji upravlja manastirom Krka, počeli su međusobno da dolaze na slavlja.

– Oni nama dolaze na svetog Nikolu kojeg slavimo ovde u župi, a mi njima na njihov praznik Preobraženje – objašnjava don Ivan.

O politici se kaže, ne priča – samo o verskim temama: kako narodu pomoći da živi veru, što podrazumeva miran i skladan suživot.

Ali ima još jedna specifičnost i primer suživota, nastavlja don Ivan. Naime, susedno selo Nunić koje pripada župi Kistanje posebno slavi Svetog Antu. Iako je to katolički svetac, pravoslavci toga kraja prihvatili su ga kao svog sveca, a neki su mu se čak i zavetovali.

– Zanimljivo je da na sam dan proslave više pravoslavaca dođe i plati misu svetom Anti nego katolika – kaže don Ivan.

Izvor: blic.rs