Tri meseca nisam video decu, preko glave su mi i Nemačka i Švedska

Pozdrav svima. Sedim na parkingu u blizini Frankfurta, sedim na ivičnjaku, kamion ispred mene. Sedim i oplakujem svoju sudbinu. Daleko od kuće, daleko od porodice, daleko od dece. Nedostaje mi sve. Kada kihnem fali mi da mi neko kaže nazdravlje.

Da, postoji viber, postoje i drugi načini komunikacije, ali to nije to. Nema dodira, nema mirisa kuće. Ja čeznem za porodicom, a oni…deca, pa i supruga, kao da se udaljavaju od mene, kao da im postajem stranac. A zašto? Zbog prokletog novca i gole egzistencije.

Već ste pogodili. Vozim kamion. Uspeo sam nekako da dobijem bugarski pasoš prošle godine i pošto sam godinama bio bez posla, odlučio sam se na ovaj korak. Šta sam mogao, mora da se jede. Moja supruga je krojačica u prodavnici odeće i teško smo krpili kraj s krajem. Sada kada završim tromesečnu turu (toliko dugo ne idem kući, stalno sam u kamionu i vozim po Evropi), zaradiću tri, a možda čak i četiri hiljade evra.

Sad je dobro, mislim na finansije, da deca mogu nešto da kupe, ali ja se iskreno osećam zapostavljenim. U početku mi je bilo zanimljivo, prvih nekoliko tura. Upoznao sam visoko razvijene zemlje. U stvari, lažem sebe da sam ih upoznao. Da slučajno nisam bio u pozorištu u Minhenu ili na koncertu…

Crne ruke, prljava odeća, ulazim u neku evropsku metropolu, istovarim robu, utovarim i ponovo krećem na put. Povremeno se družim sa nekim kolegama, posebno danima kada ne vozimo. Možete zamisliti kako izgledaju ta druženja, pijanke na parkingu ili u kabini kamiona. To je moja i spavaća soba i kuhinja i dnevna soba. Idem kući na dve, tri nedelje, najviše mesec dana, a onda saga počinje ponovo. Smrkne mi se kada dođe datum odlaska. Počeo sam da zavidim svojoj supruzi što ostaje kod kuće, sa decom, sa porodicom. Osećam se kao neki osuđenik.

Ovu moju sudbinu dele mnogi naši ljudi. Mnogi brakovi se raspadaju zbog ovog posla, zbog pustih para. A zašto, zato jer su političari upropastili našu ekonomiju, uništili našu i sudbinu naše dece. Oprostite mi što sam se raspisao i možda vam pokvario trenutak, ali morao sam da ispraznim dušu i olakšam sebi. Moram se pomiriti sa ovakvim životom, šta ću.. Sve vas pozdravljam.