Suze taksiste koji me je odvezao na aerodrom – kakva ga je sudbina zadesila

Jedan sasvim običan dan kada sam žurila da stignem na aerodrom, pretvorio se u dan pun emocija i osećanja. Ušla sam u taksi i pitala vozača da li mogu da sednem na prednje sedište, on je odgovorio, „naravno!“.

Dok smo se vozili, pitao me zašto putujem, rekoh mu poslovno. Tada me je pitao da li imam oko 28 godina. Odgovorila sam da imam 27 godina.

Sledeće što se dogodilo bilo je da su mu se oči napunile suzama. Pitala sam ga zašto plače, a on mi je odgovorio:

„Moja ćerka, koja je otišla na onaj svet pre četiri godine, mnogo je ličila na vas i bila je istih godina. Podsetila si me na nju. Da stvar bude gora, ubrzo za njom je otišao i njen suprug, moj zet i otac mog unuka. Verovatno od tuge za mojom ćerkom.”

„Voleo bih da mogu da učinim nešto. Zašto je ne mogu vratiti u život? Zašto nisam znao da njen suprug tiho pati? Kako to nisam primetio, možda sam mogao da pomognem? Voleo bih da sam uradio nešto više. – Sada je prekasno.”

Razgovarali smo o tome kao da se poznajemo ceo život, u tih 25 minuta vožnje do aerodroma.

Kad smo stigli, pogledala sam ga, a suze su mi same krenule niz obraze. Srce mi se istopilo. Pogledao me je, nekontrolisano plakao i rekao:

„Žao mi je zbog svega ovoga. Nikada nisam sreo nekoga tako ljubaznog, prijateljski nastojenog. Želim da te zagrlim, ali znam da mnogi ljudi ne vole zagrljaje. Samo želim da ti se zahvalim.”

„Molim te, nikada ne dozvoli da te ovaj svet potroši. Nikada ne dozvoli da te neko sruši. Nastavi sa tim osmehom koji zagreje srce. Retki su ljudi koji slušaju strance.”

Nasmešila sam se i izašla iz automobila po prtljag. Morala sam to odmah da učinim, da ne bi video kako su mi krenule suze.

Zagrlili smo se tamo ispred aerodroma. Sa prtljagom sam krenula unutra, gledala sam ga kako otvara vrata i viknula: „Nebojša!“.

Brzo se okrenuo i sa osmehom na licu rekao: „DA?“

„Hm … želim … mogu li se slikati s tobom? Želim da je pokažem svojoj porodici, mužu, prijateljima, da svi vide kakvog sam čoveka danas upoznala.“

Sada su njemu suze krenule: „Naravno, dušo. Mnogo bi mi značilo.”

Zbog toga smo i napravili sliku. I čuvaću je zauvek kao dragu uspomenu.