Savo je tragač za blagom: 35 godina prekopava brda i dolove, a ovaj pronalazak ga je naviše obradovao

Za Savom putuje časno zvanje najpoznatijeg i najstarijeg tragača u Negotinskoj Krajini. Već 35 godina prekopava ova brda i dolove u kojima, veli on, vekuje čak 250 tvrđava.

„Pod ovom zemljom borave tri carstva, Rimsko, Vizantijsko i Tursko, od rane praistorije do Nemaca”, kaže tragač.

Savo Spasojević rođen je 1938. u Negotinu, a od 1966. je arheološki amater, kopač zlata i starog novca. Prepešačio je, prekopao pola Negotinske Krajine i mada je iskopao brojna blaga nije se obogatio već živi skromno, bez struje i vode, jer nikada nije posegao za „kr*avim zlatom”.

„Najviše sam se obradovao kada sam našao statuu Amora, boga ljubavi. A po ovim brdima ljudi su nalazili i retke štitove, šlemove, sudove… Najvredniji je bio zlatnik Maksimilijana Daje, retka varijanta, vredan 55.000 maraka, a čovek je za njega dobio 5.000 dinara jer nije znao pravu vrednost”, pripoveda Savo.

Slušajući očeve priče, a i Spasojević stariji bio je tragač, veoma rano je krenuo da pomoću rašlji, viska a kasnije i detektora traži predmete. Danas tvrdi da u ovim brdima ima blaga za sto miliona tragača.

„Tada nisu postojale banke, bezbednosti nije bilo, jedina sigurnost je bila u zemlji.”

Savo veli da obično krene tragom priče koju čuje negde.

„Od nekih umnih ljudi saznao sam za bunar na jednom salašu, koga je posetilo 13 konjanika, a vratilo se 12. Rašljama sam utvrdio da je bunar dubine oko 12,5 metara a da se na 11. metru nalaze ljudske kosti i preko njih kamenje. Pretpostavka je da je vojnik u zid ukopao posudu sa blagom a da su ga onda ubili njegovi kako ne bi bilo svedoka, jer je verovatno ocenjen najlošiji među njima. On ni danas nije otkopan, dva brata i stric su da se to uradi. Ali nećemo kopati bunar već paralelno pored, jer su pare postavljene sa južne strane”, priča Savo.

Prokletstvo zlata

„Još kruži legenda o dvojici braće kojima je otac ostavio ćup zlata da podele posle njegove smrti, ali jedan je ubio oca kako bi se što pre dokopao nasledstva. To je prokleto zlato, svi su tragično nastradali. Jednog brata je ubila krava a drugi se ubio”, kaže Savo i usput dodaje kako ume da „spere” neko prokletstvo sa blaga, ali ni on ne može svako.

„Ima ovde u jednom selu zlato ispod šljive, čovek na čijem je imanju ga ne pipa, otac mu se zbog njega ubio. Možemo sada da odemo da ga uzmemo, ali ne bih uspeo da ga operem, jer kada se zbog blaga neko ubije tu ne mogu ništa.”

Vredno zlato

Najvrednija iskopina iz istočne Srbije potiče iz Carske palate u selu Šarkamen. Iskopavanjima, koja se vrše već 20 godina, utvrđeno je da je ovo memorijalno zdanje nastalo krajem 3. i početkom 4. veka i da je izgradnja na pola prekinuta. Pretpostavlja se da je posvećen majci rimskog cara Maksimilijana Daje i da se sa gradnjom stalo zbog njegove pogibije ili njene smrti.

U tumulu gde su vršili čin apoteoze – spaljivanja, odnosno sjedinjenje s Bogom, nađen je set zlatnog nakita, 204 grama, koji je izložen u Narodnom muzeju u Beogradu jer u Negotinu nema gde da se čuva.

Berza

Inače, svake subote od 10 do 13 sati u Negotinu se održava berza gde se skupljaju numizmatičari iz cele Srbije, a interesovanje pokazuju i kolekcionari i iz inostranstva.

Geometar o Savi

O uspesima Save tračaga svedoči i geometar Borisav Marković, koji je na zahtev Srpske akademije nauka angažovan na stalnim radovima u nalazištu Šarkamen, a radio je i na otkopavanju Gamzigrada. Inače, geometri u arheologiji nisu bili zastupljeni, većinom su to radili studenti.

„Svako brdo na dva, tri kilometara je bilo utvrđenje, kako kaže Savo. Njega svi znaju kao tragača, nije se obogatio to se vidi, više je zanesenjak. Nije zlatar, ne skuplja na veliko kao pravi zlatari, koje sem zlata ništa i ne interesuje. Njega zanima obična vojnička fibula, prstenčić, retka parica. Od davnina se bavi time i otuda mu znanje, a kada izađe na teren odmah definiše utvrđenje. Kaže da je dosta precizan u detektovanju podzemnih objekata”, opisuje Marković.

On kaže da je danas opala cena robe koja se nađe, zato što su time masovno počeli i da se bave Rumuni pored Dunava.

„Dosta robe pojavilo se sa druge strane ove velike reke, ljudi ne znaju vrednosti nađenih predmeta i daju robu po nižim cenama. Metal detektori, koji su delotvorni do dubine od pola metra, pojavili su se odavno i njima se završava posao. Rašljama se mogu naći predmeti i na većoj dubini, dok je najbolji skener, ali je veoma skup. Inače, kvalitetna i retka roba i dalje drži cenu”, ističe Marković.

Izvor: kurir.rs