Sanja: Preko glave mi je da me kod kuće tretiraju kao sluškinju, jednostavno sam umorna

Ne znam koliko će glupo zvučati sa strane, ali ne mogu a da se ne požalim, pa mislite kako želite. Mnogo puta sam i kući to govorila, ali uzalud je.

Još uvek živim u patrijarhalnoj i konzervativnoj zajednici, tako da od porodice ne mogu da nađem razumevanje i rešenje. Imam 24 godine, zovem se Sanja i još uvek nisam udata i ne znam ni da li ću se ikada venčati.

Moji su se razveli pre deset godina i živim sa ocem. Moja majka je otišla negde, ne zove me, ne govori mi gde je. Moj stariji brat je otišao da radi u Italiju kod mog ujaka i tamo ostao.

Navikla sam da živim u razorenoj porodici. Čak i dok sam bila mlađa, nisam toliko razumela i nisam pridavala veliku važnost životnim problemima. Išla sam u školu i gledala svoj posao.

Pored oca, dole u prizemlju žive i baka i deda. Oni su me odgajali, otac je uglavnom bio na poslu, a ja sam samo sedela sa njima pre i posle škole.

Moja baka je uvek bila uz mene i pitala bi me kakav mi je bio dan u školi. Vremenom su se problemi naravno pojavili. Nekoliko godina kasnije, deda nas je napustio i ostala je samo moja baka.

Jadna žena se srozala od tuge, razbolela se i čak je operisana. Međutim, nije tražila samo sažaljenje, stalno se nešto žalila i prigovarala.

Nakon što se razbolela, naučila je da budem pored nje kako bih joj udovoljila, ali sada to više ne mogu da podnesem. Ona ne može mnogo, i ne očekujemo od nje da radi, ali sav posao prepušta meni i stalno mi nešto prebacuje.

Pranje, čišćenje, pranje suđa, kuvanje, bukvalno svi kućni poslovi su pali na moja leđa. Zna samo da sedne i razgovara sa komšijama i da naređuje ljudima oko sebe.

U redu je pomoći kod kuće, ali da se prema meni ponašaju kao prema kućnoj pomoćnici, daj ovo, daj ono, uradi ovo, idi ovde, idi tamo … Ne mogu više. Za mene je greh reći da zaista želim da se udam i odem, jer ti ljudi su me odgojili.

Ne mogu ja i da svoje obaveze završavam i da sve radim po kući. Nemam slobodnog vremena za sebe, a što se tiče druženja udaljila sam se bukvalno od svakog prijatelja.

A kad treba nekoga da vidim, prvo moram da se vratim sa posla, skuvam ručak, da im udovoljim i uradim što traže, okupam se, a zatim razmišljam o večeri, tako da tek kasno uveče imam malo vremena, ali tada je već kasno i moram na spavanje.

Kad pogledam druge, kažem sebi kako im je lako, kad bi meni tako bilo, rado bih pomagala oko kuće, ali ne bih morala da izdržavam celu kuću.

Kod nas u kući je uvek bio neki red, morali smo da jedemo kad su svi kod kuće, kad se otac vrati sa posla, uvek se nešto čeka … Ne mogu im dokazati da više ne živimo u stara vremena.

Dobro je to poštovati, ali to nije uvek moguće. Čak mi prigovaraju i nokte ako nalakiram, a kamoli da ih nadogradim u salonu lepote. Govorili su da mi to ne priliči i da sa noktima ne bih mogla da perem suđe i čistim za njima.

Ne pamtim kad sam se poslednji put našminkala, jer nemam vremena za sebe. Stalno se osećam pod pritiskom da stalno moram nešto da radim, a čim nešto ne završim kod kuće, odmah mi se prebacuje da sam lenja i da ne radim ništa.

Govorili su kakav bi me čovek uzeo za ženu, pa kako bi me svekrva tolerisala ovakvu i mnoge druge stvari. Oni mi idu na živce sa tim glupostima. Osećam se vezano za kuću, kao da, ako se ikada udam, moja porodica neće moći da se snađe, neće biti nikoga da održava kuću i kuva.

Sa druge strane, moja baka ima jednu ćerku i drugu snaju, ali one vide samo svoju kuću i niko mi nikada nije pomogao. Ne znam, ne želi ni ćerka da joj dođe i očisti bar dole sa njom, misle da kad sam već ovde ja ću sve počistiti.

I umorna sam da vam iskreno kažem, ovakva situacija je već 6-7 godina i ne znam kako ću dalje.

Kada razgovaram sa ocem, javlja se još veći problem jer on misli da ne želim ništa da radim, ali ja želim samo malo pomoći i da me razume kad mu kažem da ne mogu biti žena samo za kuću i ne mogu uvek biti spremna da ispunjavam njihove želje, pa nisam na čiviluku.

Ako ikada budem imala muža, neću da ga navikavam na ovakav život. Završiču kućne poslove, ali takođe ću mu dati do znanja da žena nije robot da bi radila samo kod kuće.

Mislim da sam mnogo rano sazrela i odrasla i već sam se umorila od razmišljanja samo o domaćinstvu, tako da ni eventualno venčanje mi neće predstavljati ništa novo.