Nekada su domaćini na slavu goste pozivali lično. Domaćin, ili neko od mlađih iz kuće, odlazili bi u kuću gosta noseći pogaču sa sobom, lepinju ili manji hleb na poklon, a u mnogim krajevima gde su Srbi danas se zadržao običaj odnošenja jabuke.
Po gde-gde u Srbiji smatralo se da se na slavu i ne zove, već se podrazumevalo da svi znani iz kraja dođu u kuće koje toga dana obeležavaju određenog svetitelja. Naročito je to važilo za „stalne goste“, one koji po tradiciji godinama dolaze.
Prvi običaj odavno se izgubio. Danas se na slavu, iz praktičnih razloga, ne zove lično (osim kada su u pitanju ljudi koje svakodnevno viđamo). Poziva se telefonom, porukama… ili se, kao po drugom običaju, i ne zove već se dolazak podrazumeva. Mada, učtivije je svakako pozvati svakog gosta i izraziti želju da prisustvuje krsnom imenu vaše porodice. Takođe, danas se u pozivu navodi i vreme kada se gost očekuje (na ručku, ili večeri… prvi ili drugi dan slave). Nekada ovako nešto nije praktikovano, a danas su, iz praktičnih razloga, ljudi primorani na ovakvu vrstu organizacije, s obzirom na to da mnogi žive u manjim stanovima i ne mogu primiti sve goste odjednom, a i većina gostiju i radi (na radni dan, a bogami i vikendom).
Pravilo je i da domaćin gosta dočeka pred kućom ili na pragu doma rečima: „Dobro došli“, a gost čestita slavu na ovaj način:
„Čestit sveti (npr. Dimitrije) i srećna ti slava domaćine! Nek Bog da zdravlja i sreće, tebi i tvojoj porodici!“
Domaćin odgovara:
„Hvala i dobro nam došli! I vama neka Bog i sveti (npr. Dimitrije) pomognu da dosta godina dolazite i da slavimo u zdravlju i veselju!“
Kako koji gost dolazi na slavu prvo se poslužuje žitom i otpije gutljaj osveštanog vina. Najpre se prekrsti, poželi dobro zdravlje kući u koju je došao, a kad završi gosti po starešinstvu sedaju za sto.
Ko ispoštuje običaj da se na slavu ne poziva, a ima nekoliko slava da obiđe istog dana, onda taj koji nije pozvan dolazi kod svečara u vreme između ručka i večere, da bi čestitao slavu domaćinu, koji ga prima i služi: žitom, pićem, kolačima i kafom. U ovakvim slučajevima gost se zadržava oko pola sata i odlazi. Tako se postupa i kad gost mora da obiđe više svečara, kao i zbog poštovanja domaćina.
U Srbiji se još ponegde sačuvao i običaj „dvorenja slave“. Tada domaćin u svečanom odelu i izrazito vedro raspoložen, dočekuje goste, poslužuje ih, i ceo dan ne seda za sto dok god gori slavska sveća, iz poštovanja prema svetitelju koji se smatra glavnim gostom u kući tog dana.
Šta se smatra prigodnim slavskim poklonom?
U davna i skromnija vremena na poklon se nosilo ono što su gosti ručno izradili – kolači, testo, hleb, ali prikladno je bilo i vino, rakija, jabuke, brašno… Ukratko, nešto što oni koji idu u goste već imaju i što ih neće mnogo koštati. Kao prigodan poklon mogao je da prođe i neki ručni rad – vezeni stoljnjak, milje ili goblen, naročito ako dar dolazi od devojke stasale za udaju koja želi da se „pokaže“.
Pokloni iz godine u godinu postali su sve bizarniji. Tako se događaju situacije da žene iz slavljeničke kuće dobijaju kozmetiku, nakit, escajg, posteljinu… domaćini čarape, košulje, parfeme, a i na decu se ne zaboravlja pa su tu luksuzne igračke i slične stvari.
Boca pića za domaćina – uglavnom crno vino, kafa, ratluk/bombonjera ili cveće za domaćicu, kao i čokolada za decu su sasvim prikladni pokloni, ukoliko sa sobom ponesete svo pozitivno raspoloženje i vedrim duhom ulepšate nekome slavu.
Takođe, ukoliko ste vešti u rukotvorinama, ili izradi nekih lepihi originalnih predmeta koji bi krasili nečiji dom, i danas se smatra prikladnijim pokloniti tako nešto nego gorenavedene predmete.
Izvor. stil.kurir.rs