Ruška Jakić progovorila o porodici: Obožavam sve svoje bivše muževe, a čekam da se desi i četvrti – priznala i zašto u kafiću uvek sedi sama

Tri braka, lepa ćerka, divan unuk, novi stan na mestu stare kuće, posao koji voli, način života za koji se izborila, godine koje ne broji, stvari za koje ne daje ni pet para, igra sa izgledom i životom, sve je to srećna žena – naša legendarna Ruška Jakić.

Voleli je ili ne, emisija „Ljubav i moda“ Ruške Jakić traje punih 26 godina. Ova novinarka i voditeljka davno je od sebe napravila brend, pojam i pojavu žene sigurne u sebe. Svi znamo da ona ne govori samo o ljubavi i modi, nekima je sve smešno, ali ova žena traje, fura svoj fazon i smeta samo onima kojima su drugi krivi za sopstvene poraze.

Vaša rečenica „Dobro jutro, lutko“ i knjiga „Boginje nikada ne stare“ postale su deo našeg života.

– Ja sam preteča Lujze Hej. Boginje zaista nikada ne stare. Ženama koje su me mrzele lično sam se obratila rečima: „Ženo, skini muževljeve papuče, on je otišao po cigarete i nikada se neće vratiti. Deca su otišla svojim putem, ti sediš sa papilotnama, zarozana i mrziš mene jer sam prekrstila noge“. Tek su sada počeli da me shvataju. Šetajući od Cvetkove do Đeram pijace, srećem žene srednjih godina. Kažu mi da jedna drugu ujutru pozovu i kažu: „Dobro jutro, lutko“. Ta rečenica postala je mantra. Ne bih ovako izgledala da moj optimizam nema duboke korene.

Da li ste se pokolebali u stavu da širite optimizam?

– Nikada. Ja sam srećna žena. Imam divnu ćerku, koja živi u Italiji i bila je ovde u septembru, na Međunarodni dan praštanja. Moja Ana je lajfkouč na visokom nivou i bila sam gost u njenoj emisiji. Nas dve smo ispričale kako smo obe oprostile jednom čoveku – mom mužu i njenom ocu. Razvela sam se kad je ona imala dva meseca. Ana je prvi put videla svog oca kad je imala 15, a drugi put kad joj je bilo 30 godina. Čula sam da je imao tešku operaciju srca i rekla sam joj: „Red je da te upoznam s tvojim ocem“. I družili su se sve dok on nije otišao „negde izvan planeta“. Ona je celog života patila za njim, ali ja nikada nijednu ružnu reč o njemu nisam rekla. Ne postoji greška s jedne strane. Tri puta sam srećno razvedena, obožavam sve svoje bivše muževe. Kako ne bih volela Aninog oca kad mi je dao najlepši poklon, a to je moje dete.

Kakav vam je odnos s ćerkom?

– S njom sam najbolja drugarica i najbolji prijatelj na svetu. Ana ima 44 godine, a izgleda kao da joj je 20. Odgajila sam divno vaspitano dete, a od nje imam i unuka Luku, koji upravo danas puni devet godina.

Kakvi ste kao baka?

– Luka i ja se obožavamo. On se sa mnom ponosi. Zove me Rozita.

Zašto Rozita?
– Zato što ne mogu da budem baba. Majka Lukinog oca izgleda kao da mi je baba.

Da li biste voleli da živite s nekim?

– Ja uživam u sebi. Radim, pišem, šetam, imam mnogo prijatelja… Iskreno se nadam da će se vratiti vreme nežnosti, dodira, zavođenja pogledom.

Čega su ljudi najviše željni?

– Ljubavi. Kao da je ljubav otišla na neku drugu planetu. Gledam mlade dok sede, samo gledaju u svoje telefone i laptopove, ne komuniciraju.

Zašto Ruška Jakić traje?

– Srećna sam što radim posao koji volim i radiću ga dokle god budem imala ovoliko žara. Pripremam se temeljno za svakog sagovornika. Zato trajem. Pola života sam htela da budem u pravu, a sad želim da budem srećna. Odlučila sam da u moj život više ne uđe niko ko će me učiniti nesrećnom. Svi me pitaju što u kafiću sedim sama, a ja im kažem da je sa Ruškom najlepše.

Uvek ste protiv žena koje za sebe kažu da su žrtve.

– Pojam žrtve uopšte ne priznajem. Uvek je vezuju za ljubav. Te žrtvovala se za dete, za muža… Ja se ni za kog nisam žrtvovala. Uvek sam radila onako kako sam volela.

Zameraju vam da sebe previše reklamirate.

– Obožavam sebe. Neki me vole, neki me mrze, a ja za sebe mislim da sam fantastična.

Kako ste se osećali kad ste primetili prve znakove starenja?

– Uopšte ne primećujem na sebi bore. Mislim da izgledam fantastično.

Izgledate.

– Igram se sa svojim izgledom. Vidite kakve pantalone nosim, pune otkopčanih rajsferšlusa. Lepota ide iz glave i zaista mislim da izgledam super.

Vaše godine i dalje ne možemo da saznamo?

– Ne. Godine su onakve kako se osećam i koju energiju imam. A imam toliko energije da retko ko može da me stigne. Čitam, pišem, šetam gradom…

Šta pišete?

– Pišem čuvenu knjigu „Ja, Ruška“ i čekam da mi se dogodi četvrti muž i da je završim.

Stvarno se udajete?

– Na pomolu je. Pita me jedna mlada novinarka: „Pa kako mene niko neće?“. Ja joj kažem: „Srce, šta da radimo…“

Na koga ste takvi?

– Na sebe.

U kom ste fazonu što se tiče kuvanja, spremanja kuće, domaćičkih poslova?

– Kafana je moja sudbina, mada umem fantastično da kuvam. Dok sam imala veliku kuću, spremala sam, moj zet Andrea obožava moju sarmu. Sad obožavam da me neko služi. Prozore perem tako dobro da bih mogla da radim po kućama, a kad me uhvati ludilo, ponovo glancam posle žene koja mi dolazi jednom nedeljno. Uživam u životu, u svom novom stanu na mestu moje nekadašnje kuće, koja se sada zove „Vila Ruška“. Stanari su se složili. Ipak sam ja neko u ovom gradu.

Napolju sivo, depresivno…

– Sve je baš super! Vidite, kad je najgore, ja se obučem u belo! Šta, pa kiša mora da pada. Danas je divan dan i niko ne zna hoće li sutra osvanuti. Ja mogu podjednako dobro da živim sa 1.000 dinara i 1.000 evra. Za hiljadu dinara ću da kupim svoje cigarete „sobranje“, koje su skupe, naručiću sebi kapućino, a kod kuće ću da skuvam kačamak. Od boga tražim i želim samo da živim onako kako sam zaslužila.

Odražava li se vaš pozitivan stav i na zdravlje? Kako vas služi?

– Fantastično. Najgore je kad boli duša. Tada tražite pomoć od života. Volim da se bavim metafizikom, šaljem pitanja kosmosu i on mi uzvraća.

Kao da imate magnetno polje koje vas štiti od svega negativnog.

– Istrenirala sam mozak da prima samo one informacije koje me zanimaju. Svi u kovertama čuvaju „bele pare za crne dane“, za lekove. Prizivaju! Ne nosim u tašni ni zdravstvenu knjižicu, jer to znači da nešto može da mi se desi. Ne može ništa da mi se desi! Ne štekam lovu. Imam koverat – za uživanje. Za moja mala zadovoljstva.

Idete li u šoping?

– Obožavam. A najviše volim sekend hend. Sve što vidite na meni je odatle. Kad sam se pojavila na reviji Verice Rakočević, izgledala sam kao milion dolara. Što da bacam pare na neku firmiranu tašnu! Nosim ovu sa slikom dase iz „Sumrak sage“.

Šta vas čini tako jakom?

– Iz svake teške situacije izlazila sam jača. Padala sam, ali sam umela da se dignem. Lomili su mi krila, umela sam da poletim. Mogu samo sebi da kažem: bravo, Ruška! Iza mene nije bio nijedan moćan muškarac, već neuspešni ljudi koji su mi radili o glavi i egzistenciji. Ali uspela sam da ostanem ja, Ruška.

Koji porodični događaj vas raduje?

– Letos smo Ana, Luka i ja bili na moru u Italiji, u jednom letovalištu između Đenove i Monte Karla, zove se Novi. Bilo nam je fantastično. Ja sam tamo bila najatraktivnija. U stvari, ja sam se zezala, kao što se i sad zezam sa svojim izgledom, frizurom. Od njihovih Arapkinja sam svaki dan kupovala one lude haljine, naučile su me da vežem turban i tako sam svaki dan dolazila na plažu. Mislili su da sam veoma bogata jer sam imala svoj sto, gde je sve skuplje, a ne da ispijam kafu za šankom. Obožavali su me, davali mi poklone i cela plaža je plakala kad sam otišla. Kažem vam najiskrenije, nemam nijedan razlog da vas lažem, bila sam najzgodnija, najbolje obučena žena na plaži, a oblačila sam se kod Arapkinja! Kelner me jurio po plaži kad sam mu dala bakšiš jedan evro, kaže: „Dali ste više“. Kažem: „Ja sam Srpkinja“.

Izvor: kurir.rs