Rialda Kadrić je sa 13 godina snimila prvi film – u poslednjem intervjuu govorila o nastavku Ludih godina

Rialda Kadrić, koja se proslavila u filmovima „Žikina dinastija“, prem.nula je sinoć u 57 godini.

Raialda je ostala upamćena po ulozi Marije u kultnom filmu „Lude godine“, a prvi put kada je zaigrala u Žikinoj dinastiji imala je samo 14 godina, i tada je osvojila publiku ljubavnom pričom sa filmskim partnerom Vladimirom Petrovićem, koji je tumačio lik Bobe.

Uloga Marije je bila namenjena Sonji Savić, ali ona nije mogla da prihvati zbog mnogih obaveza na drugim fimovima. Na zahtev publike snimljeno je još osam filmova, iako nije bilo u planu da se snimaju nastavci. Prva klapa je pala 1977, a poslednji 1992.

Rialda se nikada nije previše eksponirala, čak je odavala utisak stroge i suzdržane devojke. Završila je svetsku književnost i master studije, bavila se novinarstvom, a godine je posvetila usavršavanju do zvanja psihoterapeuta.

Popularnost je stekla sa 13 godina glumeći u serijalu „Lude godine“. Mariju Todorović, kasnije Pavlović je igrala ukupno osam puta. Odigrala je još nekoliko manjih uloga, a od početka 90-ih godina ne bavi se glumom. U Velikoj Britaniji je prvo radila kao novinarka i reporterka, a potom se specijalizovala za psihoanalizu.

Rialda Kadrić je rođena 1963. godine u Beogradu. Do šeste godine je sa roditeljima živela u Ulici proleterskih brigada, preko puta Muzeja Nikole Tesle. Potom su se preselili u Ulicu Narodnog fronta, gde je živela sa roditeljima i bakom do odlaska u London.

Pohađala je Osnovnu školu „Isidora Sekulić“, te bila član Dramske sekcije Radio Beograda. Imala je samo 13 godina kada je snimila svoj prvi film. Po završetku gimnazije, a pre upisa na fakultet mesec dana je provela u Parizu. Za tako kratko vreme je zavolela francusku prestonicu i verovala je da će se tamo ponovo vratiti.

Upisala je studije svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kako bi usavršila engleski jezik 1984. godine je prvi put posetila London. Dve godine kasnije se preselila u glavni grad Engleske, gde se školovala, zaposlila i udala.

Kao član Dramske sekcije Radio Beograda još kao devojčica je stekla prva znanja o glumi. Ipak, veliki trenutak se desio 1976. godine kada se prvi put pojavila na filmu. Sledeće godine je sa sjajnom glumačkom ekipom snimila film o odrastanju „Lude godine“.

Već je kao tinejdžerka dobila priliku da „peče zanat“ sa Dragomirom Bojanićem Gidrom, Darom Čalenić, Markom Todorovićem i Jelenom Žigon. Njen partner je u tom filmu bio Vladimir Petrović kome je to takođe prva velika uloga.

Premda je režiser planirao da to bude jedan film, veliko interesovanje publike i produkcije, navelo ga je na snimanje nastavaka. Novi nastavak je 1980. godine premijerno prikazan pod naslovom „Došlo doba da se ljubav proba“. Ozbiljna drama o odrastanju, postala je komedija, a poseban fokus, osim zabranjene ljubavi Marije i Bobe je na odnosu njihovih očeva, Milana i Žike. Rialda je u partizanskom filmu „Dvoboj za južnu prugu“ iz 1978. godine tumačila mladu partizanku. Režiser Zdravko Velimirović ju je ponovo spojio sa Gidrom, a mlada glumica je dobila priliku i da uči od iskusnih kolegica poput Radmile Savićević.

Poslednji film koji je snimila je bila drama Milana Jelića „Čudna noć“ koja je objavljena 1990. godine. Nakon toga više nije snimala filmove, te se posvetila drugim zanimanjima. Na pitanje novinara zašto je prekinula perspektivnu glumačku karijeru, Rijalda je odgovorila da je to bio mladalački eksperiment i da je posao psihoterapeuta nešto u čemu zaista uživa.

Rialda Kadrić je po završetku gimnazije upisala studij Svetske književnosti u Beogradu. Kako bi usavršila znanje engleskog jezika 1984. godine je prvi put boravila u Londonu. Put ju je ponovo odveo u englesku prestonicu dve godine kasnije, ali tada je ostala više od 30 godina.

Prvo je pisala radio kolumne o Londonu za Radio Beograd i Treći kanal Radio Televizije Srbije. To joj je, kaže, pomoglo da preživi odlazak iz Beograda i prihvati novu sredinu, ljude i okolnosti, da to deli sa ljudima i oseća njihove reakcije.

Često su je povezivali sa filmskim partnerom Vladom Petrovićem. Iako je priznala da je poljubac sa „Bobom“ bio prvi u njenom profesionalnom, ali i privatnom životu, nisu bili u emotivnoj vezi.

Rialda se poslednjih godina nije pojavljivala u javnosti, a u jednom od poslednjih intervjua govorila je od nastavku „Žikine dinastije“, koja je trebalo da se snimi tri decenije od prvog snimanja.

Iz ove vizure, pre svega profesionalne, čini li vam se da se i humor u međuvremenu promenio?

Publika će se, izvesno, veoma obradovati što će posle duge pauze ponovo videti Rialdu Šebek (nekada Kadrić) u ulozi Marije. Jer, gluma nije postala njeno zanimanje. Završila je svetsku književnost, kasnije i master studije. Devedesetih se otisnula u London, odakle je za RTS slala kolumne i radio-priloge, a potom sarađivala sa Bi-Bi-Sijem i Glasom Amerike. Danas je veoma uspešan psihoterapeut, sa dugogodišnjim iskustvom. Vest o nastavku serijala zatekla ju je u Grčkoj, na odmoru.

– Ako gledamo šta se sada događa, onda uzroke treba tražiti u vremenu u kome ih nismo uočavali, ali su se tada stvarali. Moja junakinja Marija nema kontakt sa roditeljima zbog njihove opsednutosti prestižom, snobizmom, klišeima i lažnom egzistencijom. S druge strane je Žika Pavlović, koji u svojim poznim godinama odlazi da radi ponovo kao gastarbajter, što i simbolički nešto govori… Njegov „vodoinstalaterski“ humor terapetski deluje na nas. Uostalom, i moj posao je sličan: psihoterapeuti su „vodoinstalateri“ ljudske duše. Kroz Gidrin humor otkriveno je mnogo toga o našem porodičnom i društvenom životu. Dao nam je priliku da se sebi nasmejemo, ali i da se u sebe, nekako, zagledamo.

Da li je danas oštriji sukob među generacijama nego ranije?

– Ako tadašnja Marija nije mogla svojim roditeljima da kaže da je ostala u drugom stanju, očigledno je da su već u tom vremenu (koji mnogi smatraju mnogo boljim od ovoga sada) počeli da nestaju narativi: roditelji nisu mnogo razgovarali sa decom. Danas je još gore zbog toga što rapidni put ka digitalizaciji shvatamo kao otuđenje, umesto da prepoznamo pozitivne strane. Nije kriv internet što majka ostavlja svoje dete pred televizorom ili kompjuterom. Problem je što roditelji ne razgovaraju dovoljno sa decom. Marijini roditelji bili su, zapravo, protagonisti današnje lažne slike dobrostanja i jedne, čini mi se, bolesti srpskog društva: potrebe za prestižom. To se prepoznaje i po kontradiktornom odnosu prema Evropi. S jedne strane joj zavidimo i mrzimo je, a s druge želimo da joj pripadamo. U međuvremenu, izgubili smo autentičnost, umeće da živimo sa sobom i drugima, pa i članovima naše porodice.

Posle toliko godina prihvatili ste ulogu Marije?

– U životu prihvatam ono što za mene kreira pozitivno iskustvo. A to je, pre svega, komunikacija, rad s ljudima koje cenim i koji mi prijaju, izazivaju da stvaram nešto novo, učim i, naravno, da se sa njima mnogo smejem.

Izvor: kurir.rs