Radojka Petrović teško živi, a najviše je boli što su je njena rođena deca zaboravila. Žena prosi da bi preživela, kad je neko pita gde su joj deca, istog momenta joj krenu suze.
Kako izgleda stisak ruke i lepa reč onih koje je rodila, Radojka je zaboravila.
„Za neke ne znam ni gde su. Neće ni da se jave“, kroz suze priznaje Radojka.
Teška mladost i borba da decu posle razvoda izvede na pravi put, doneli su joj još težu starost. I ruke kojima je prehranila porodicu izdale su je, pa više nije u stanju da radi.
„Odem u grad i prosim u zadnje vreme, jer ne mogu da radim“, rekla je ona. Brigu o njoj preuzela je sestra.
„Boli što sto dosađujem porodici koja je u teškoj situaciji. Iako je to moja sestra, to je tuđa kuća“, kaže Radojka.
O sebi i svom zdravlju brine sama, ali njenu duševnu bol ne može da izleči lekar. Ni želje nisu velike, a upućene su deci.
„Makar taj telefonski poziv i da se sastanemo da progovorimo. Drugo ne tražim“, kaže ona.
A da je srce roditelja najprostraniji dom i male i velike dece, dokazuju nam svakodnevno – i dok su u punoj snazi, i kad ostare. Umesto da ih tretiramo kao servis za unuke, psihološkinja Adriana Pejaković predlaže nešto lepše.
„Da obratimo pažnju jer ćemo svi biti stari. Da im pružimo pažnju i ljubav i poštovanja, a ne da jurimo za stvarima u životu“, poručuje Pejaković.
Da je prisustvo bake i deda važno i za decu, znamo svi koji pamtimo tu neizmernu ljubav. I zato je na ljubav najlepše odgovoriti istom merom.
„Nekada se stari osećaju zapostavljeno, ali neće da kažu jer smatraju da nisu prioritet. Nekad je važno da zastanemo da se setimo i da ih pitamo kako su. Oni misle da su nam na teretu“, smatra Pejaković.
Isto to oseća i Radojka. Zakon o porodici kaže da su deca dužna da izdržavaju svoje roditelje. Radojki bi jedan poziv ulepšao dan, ali i mnogim roditeljima, da znaju da o njima misle deca kojima su život posvetili.
Izvor: kurir.rs