Site icon Srbija24

„Psuju nam oca i majku, čupaju retrovizore“: Beogradski dostavljač hrane otkrio kroz kakav pakao prolazi na poslu

Posao dostavljača za mnoge građane Srbije deluje primamljivo – dodatna zarada i fleksibilno radno vreme zvuče dobro. Međutim, iskustvo jednog beogradskog dostavljača hrane daleko je od idealnog – troškovi su veliki, zarada mala, a posao često težak i naporan.

Jedan od nezadovoljnih dostavljača koji je protestovao u sredu sa kolegama je Ljubomir Perić, koji je ujedno i predsednik Udruženja dostavljača-vozača Srbije “Magaš”.

Najveći problem sa kojima se susreću dostavljači koji Beograđanima svakodnevno donose hranu je bezbednost u saobraćaju. Perić za TV Nova kaže da su prestoničke ulice prepune rupa, a dostavljači svoj posao često obavljaju na motorima, skuterima ili biciklima.

Kada je reč o bezbednosti dostavljača, problem je i što neki od njih odbijaju da nose kacige ukoliko rade na biciklima ili skuterima, te ugrožavaju sami sebe. Takođe, prolaze na crveno svetlo na semaforu, a desi se i da utiču na bezbednost drugih učesnika u saobraćaju – jedan od njih je zamalo udario psa na ulici.

Na kraju se sve svodi na dostavnu kuću, jer u slučaju da se dostavljaču nešto desi, njih to ne interesuje – posao mora da se završi, pa traže da se nađe novi radnik.

Drugi problem ovih radnika je preniska cena dostave.

„Nama nije prikazano koliko naplaćuju dostavne kuće, ali nama je svaka dostava plaćena 100 do 150 dinara plus sat, u nekim kućama. U nekim nemate ništa, nemate nikakvu garanciju – vi ste izašli na ulicu, ako imate dostavu, imaćete i zaradu“, objašnjava Perić.

Ukupno 15 sati dnevno treba da radi dostavljač da bi za 15 dana zaradio 60.000 dinara. Ali, od tog iznosa treba oduzeti troškove prevoza, goriva, provozije za agenicju i slično, te na kraju ostane, prema Perićevim rečima, oko 20.000 dinara.

Kako Ljubomir ističe, veliki problem je i to što, kada neko od njegovih kolega pokuša da se pobuni – to se uvek loše završi.

„Kada se bilo ko pobuni, na bilo koji način, oni jednostavno kliknu dugme, ugase vas, a vaš poslodavac ne može nikako da utiče na to jer nema nikakva prava“, jada se Perić, dodajući da nikoga ne zanima da li je opremu za rad dostavljač skupo platio, s obzirom na to da, recimo bicikle, nabavljaju sami.

Kada pada kiša, dostavljači moraju da sami da kupe ceradu da bi zaštitili hranu, a ukoliko se nekome požale, dobijaju otkaz. Inače, Perićeva firma je zadužena za zapošljavanje dostavljača za aplikacije, ali nemaju nikakvu moć da utiču na njihov bolji položaj.

„Oni vama prvo izdaju opremu – torbu, dve jakne, dve majica, dva duksera, eksternu bateriju, a vi to plaćate od 8.000, pa sve do 12.000 ili 15.000 dinara, u zavisnosti od toga šta vam treba od opreme“, otkriva Perić.

Dalje navodi da dok dostavljač otplaćuje opremu, tih dana dobija dosta posla, sve je dobro, ali kada je konačno i otplati – posla je sve manje ili je on sve teži.

Primera radi, desi se da se dostavljač nalazi na Trgu republike, a dobije posao da ode do Bloka 45 da pokupio hranu, koju treba da odnese do Jurija Gagarina.

A da odbije – ne može, jer ako odbije tri porudžbine, dostavljač dobija “crveni sat”, kao vid kazne, što znači da u narednih sat vremena za njega nema posla. Ako posle toga odbije još jednu, isključen je ceo dan. Takođe, bahati su i zaposleni u pojedinim restoranima, jer dostavljačima ne dozvoljavaju da uđu u objekat, već čekaju na ulici i po lošim vremenskim uslovima, niti mogu da koriste toalet.

Što se tiče problema sa mušterijama, oni se najčešće odnose na ostavljanje nepotpunih informacija, poput broja stana.

“Ja sam imao situaciju da sam lupao čoveku, izašao je skoro da me bije. Kaže ‘uspavao sam dvoje dece i posle tri meseca sam legao sa ženom a ti si majmune došao da mi zvoniš sa nekom dostavom’. A pošto nema broja na kućama, onda izlazi klijent koji je naručio, u bade-mantilu, da pita što ga nisam zvao na telefon, a živi na petom spratu bez lifta. Izloženi smo opasnostima sa svih strana – ako ostaviš auto napolju, putnik koji ne može da prođe, krenuće da lupa u kola, da vam psuje i oca i majku, ljudima su kidali retrovizore jer nemaju gde da se parkiraju. Mi smo kao udruženje podneli zahtev gradskoj Skupštini da nam dodele table kao na taksijima, samo što će pisati ime dostave i voljni smo da plaćamo u budžet grada 3.000 dinara svakog meseca za to”, zaključuje Perić.

Izvor: nova.rs