Prosečan Australijanac živi u 20 kvadrata: Srbin o životu u Australiji – Morao sam da nabavim sto za stoni tenis samo da bih popunio prostor

Za razliku od prenaseljenih delova Evrope i Azije, u Australiji prostora ne manjka. To se odnosi i na kuće. Prema statistikama, Australijanci od svih nacija raspolažu kućama najveće kvadrature, od čak 230 kvadratnih metara u proseku.

Dotle prosečna američka kuća ima “svega” 201,5 kvadrata. Kad smo prešli iz Brizbejna u Adelejd, iznajmljivali smo jednu upravo završenu kuću, dok nismo bili spremni da kupimo sopstvenu. Ta kuća je bila toliko nepotrebno velika za nas šestoro da nismo imali dovoljno nameštaja da je popunimo, pa smo usred trpezarije, pored astala za ručavanje i kauča, postavili i sto za ping-pong. Čisto da ne bi delovalo prazno, a i da bi deca imala nečim da se zabave.

Znam stariju ženu u Brizbejnu čiji je muž umro a mnogobrojna deca se razišla, tako da živi sama u kućerini sa pet spavaćih soba i tri kupatila. Uglavnom te prostorije drži zaključane, čekajući na goste koji se retko pojave.

MOĆ NEKRETNINA

Ovo ne znači da su kuće i stanovi jeftini. Tipična kuća sa tri ili četiri sobe i garažom, u pristojnoj oblasti, košta blizu pola miliona australijskih dolara. U Sidneju i Melburnu i mnogo više. Preskupe nekretnine su goruće pitanje već decenijama. Mladim parovima je posebno teško da kupe svoju prvu kuću i zato vlada uskače sa raznim shemama i bonusima. Na drugoj strani, iako svi kukaju, nikome zapravo nije u interesu da kuće naglo pojeftine. Lični kapital jednog Australijanca uglavnom je sadržan u kući koju poseduje (ili otplaćuje). Stoga, kad bi sve kuće pojeftinile, i njegova bi izgubila vrednost. Ovo dalje ide i do nacionalnog nivoa. Ako bi nekretnine otišle dole, tako bi bilo i sa vrednošću same Australije, tj. njene privrede, penzionih fondova, banaka… jer svi oni imaju kapital uložen u nekretnine. Zato se nastavlja ova igra stalnog rasta cena. Vlada u tome ima nekoliko poluga kontrole, kao što je recimo odluka o tome kad i koliko zemljišta će osloboditi za novu gradnju.

Tipična australijska kuća je prizemljuša od drvenih ili čeličnih ramova, spolja ozidana ciglom i sa krovom od crepa ili valovitog lima. Iznutra se zidovi pune izolacijom i oblažu gipsanim panelima. Ovde ću u opisu gradnje ovdašnjih kuća stati, a mogao bih da teram do jutra. Otkud to? Pa, u Brizbejnu sam pet i po godina radio kao programer u firmi koja se bavi softverom za projektovanje porodičnih kuća. Na stolu, desno od kompjutera, stajao mi je debeli priručnik pod nazivom „Australijski standard za gradnju rezidencijalnih objekata“. Mnoge delove iz njega znao sam u po noći.

HIT THE ROAD, JACK

Australijanci vole automobile i spremni su da se u njima voze satima, bilo da idu na posao ili na odmor. Putevi su novi ili su vrlo dobro održavani pa kola glatko klize po njima, a označenost je praktično stopostotna – gde god je imalo smisla staviti neku tablu ili znak, oni tamo i stoje. Pošto se ovde sve daje na bezbednost, brzina na autoputu je svega 110 km/h. Skoro sva vozila opremljena su automatskim menjačem. Na putevima dominiraju poznati proizvođači: „Tojota“, „Micubiši“, „Kija“, „Ford“ i „Holden“ (australijska varijanta „Dženeral motorsa“). Oni sa malo boljim primanjima vole da svoj status istaknu kupovinom evropskih, najčešće nemačkih kola.

Da li zbog visokih poreza, monopola uvoznika, volana na desnoj strani ili nećeg četvrtog, tek, vozila su ovde osetno skuplja nego u drugim zemljama. Uvreženo je mišljenje da se kupovina potpuno novih kola ne isplati jer brzo gube na vrednosti. Bolje je kupiti ona koja je provobitno koristila vlada ili neka kompanija, jer se zna da su bila propisno održavana. Sa ženom se šalim da najvažniji deo u australijskom automobilu nije motor nego klima-uređaj. Da ste ovde, sve bi vam odmah bilo jasno. Ući u parkiran auto usred leta slično je kao ući u rernu. Čak i sedišta peku. Posle niza nesrećnih slučajeva, uveden je propis da se deca ni na trenutak ne smeju ostaviti sama u kolima, bez obzira na okolnosti i spoljnu temperaturu.

Kad sam tek stigao u Australiju, 2003. godine, automobili „Forda“, „Micubišija“ i „Holdena“ su se još lokalno proizvodili. Od tada su ove fabrike zatvorene a radnici otpušteni, uz vladinu asistenciju da se prekvalifikuju i uklope u druge grane privrede. Ekonomska realnost je da se u Australiji zbog visoke cene radne snage proizvodnja bilo kakve industrijske robe teško isplati. Poslovi se šalju u jeftinije zemlje, najviše one u Aziji, a sa radnim mestima Australija gubi i inženjerska znanja i sposobnost da se tehnologijom takmiči na svetskim tržištima. O ovom problemu se u medijima redovno diskutuje, ali niko se još nije pojavio s nekim rešenjem.

KAO U LESKOVCU

I mi Balkanci priznajemo – u Australiji se dobro jede! Početak priče je roštilj, “barbikju“, ili po australijski „barbi“. Skoro svi iza kuće imaju roštilj na gas ili ćumur pa vikendom australijska predgrađa mirišu kao Leskovac. Uz pečenje se podrazumeva i dobro ohlađeno pivo. Sledeće po popularnosti je fish’n’chips, pržena riba sa pomfritom, što mi je u početku delovalo suviše masno da se jede samo tako, bez hleba, no čovek se navikne. Tu su i tradicionalne pite sa mesom. Pa onda nešto vrlo australijski, „vedžemajt”, proizvod od kvasca koji se maže na hleb (ali tanko). Kad ga probate prvi put, ispljunete zalogaj i uzviknete „fuj!“. A posle ga zavolite. U našem frižideru uvek držimo teglicu “vedžemajta”. Izgleda kao čokolada za mazanje, recimo kao eurokrem, i zato se ljudi zabune. Nije uopšte sladak, nego izrazito slan i kiseo.

Živeti u zemlji kao Australija znači biti okružen svim mogućim kulturama koje postoje na Zemljinom šaru. A reč multikulturalno mene najpre asocira na hranu (njam!) Nema kuhinje koju ovde ne možete da isprobate, dok istovremeno možete biti sigurni da je hrana spremljena po svim higijenskim propisima. Najpre sam pokleknuo pred kineskim đakonijama. Pirinač i nudle, pržene rolnice, povrće kuvano na pari, pa onda, pazite, piletina u medu. Ko bi normalan mešao piletinu i med, mislio sam? Kad probate, shvatite da se i te kako slažu. Slede japanske udon i miso supe, suši, razne ribe i mesa marinirana u sosu od soje… A kad to iscrpite prelazite na još egzotičnije kuhinje.

Laksa supa, recimo, malezijski je specijalitet. Osnovu čine kokosovo mleko, crveni kari, korijander i paprika. U to idu komadići mesa, ribe ili škampi, kao i rezanci. Kad naručite laksu, obavezno pripremite i maramice, da možete da obrišete suze i izduvate nos. Prva kašika je najljuća. Posle ide lakše. Sutradan možete da svratite kod Vijetnamaca. Otvorite meni i tu nađete Bánh Mi, Cà Phê i sve takve nazive, pa vam dođe svejedno šta naručujete jer ionako nemate pojma šta je.

KULINARSKI BAZAR

I restorana brze hrane ima na svakoj raskrsnici, a klijentele nikad ne fali. Za dobru picu na pravoj vatri treba platiti malo više, kao i za škampe, školjke, krabe i jastoge. Ipak, sve je to dostupno svakome, sem ako mu religija ne brani. I na to treba obratiti pažnju kad sedate sa grupom ljudi u restoran. Neko ne jede svinjetinu, neko nedopečeno meso, ili pak plodove mora ako su beskičmenjaci. Srećom, ja mogu da jedem sve. Jedino još nisam apsolvirao pržene pileće nogice kod braće Kineza. Šta je sa našom sarmom, prebrancem i ćevapima? Neke jeftine ćevape imate u samoposluzi, a ostalo možete i sami da skuvate, zar ne? Ovde ima puno našeg sveta pa samim tim i naše hrane. To je još jedan razlog da se u Australiji ne osećate kao u tuđini.

U idućem nastavku ćemo preći preko nekih aspekata australijskog mentaliteta i rastumačiti simpatije Australijanaca prema Skandinaviji.

Tom Yum supa

Sećam se kad sam u Pertu naručio moju prvu tajlandsku Tom Yum supu. Probam i zagrcnem se. Sto mu gromova, to em ljuto, em kiselo, em gorko. Kažem ženi, ovde nešto ne može da bude u redu. Nešto su pogrešili ovi Tajlanđani, mora da su pri kuvanju dodali i malo deterdženta za sudove. Promešam kašikom da vidim da li će biti balončića. Moja supruga, rođena i odrasla u Australiji, uzme mi kašiku i srkne malo. Ne, kaže, takav je Tom Yum. Izbacim listiće korijandera i nekako završim supu. A danas, evo, volim i Tom Yum i korijander, koji je dobar za krvotok. Đumbir, turmerik (kurkuma), cimet, sve volim. Vidite, nisu glupi ti narodi u Aziji. Svi njihovi začini imaju lekovita svojstva, a povrće se uz to kuva ili prži samo do pola, da se korisni sastojci ne bi uništili toplotom.

Izvor: blic.rs