Priča o baki koja je oduševila internet: Nemoj da se udaješ, ne rađaj mu sinove

Moja prijateljica Zorka se krajem 1950-ih ludo zaljubila u momka iz susednog sela. Bili smo istih godina, ona je sve radila iz ljubavi, ja sam poštovala tradiciju, običaje …

Shodno tadašnjim okolnostima, njena ljubav je morala da pobegne u Australiju. ,,Zorka, ja moram da idem, vratiću se po tebe, sačekaj me, nemoj da se udaješ, ne rađaj sinove”. Zorka mu je samo kratko odgovorila: ,,Ja ću doći kod tebe”.

Kroz glavu mi prolazi ova priča koju mi je ispričala baka. Imam 25 godina, mobilni, Viber, Fejsbuk i sva druga čuda koja mi omogućavaju da budem u kontaktu sa voljenom osobom. I tako se mi po ceo dan dogovaramo kuda idemo, kad ćemo da izađemo, šta da obučemo … ali nije to poenta ove priče.

Tetka Zorka imala je 17 godina. Radila je kao babica u selu. Spakovala je nekoliko stvari koje je imala i pešačila do grada, a zatim autobusom, vozom i na kraju putovala brodom tri meseca. Nije imala mobilni telefon. Bez Vibera. Bez Fejsbuka. Nije imala tačan dogovor. Samo je rekla da će doći i jednostavno otišla da ga pronađe.

I pronašla ga je, i bili su zajedno skoro 60 godina. On ju je čekao, a ona je samo krenula za njim.

Da li je iščezla ovakva luda ljubav? Šta nam se dešava? Zašto završavamo u brakovima bez ljubavi, a danas imamo ceo svet na dlanu?

Zašto završavamo u vezama u kojima se ljubav samo pokazuje, u kojima težimo da volimo nekoga?

Zašto pratimo plodne i neplodne dane? Zašto pravimo decu da bismo zadržali dečka ili devojku?

Zašto ostavljamo one koje volimo jer nisu na istom nivou kao mi?

Zašto ponižavamo one koji nas vole?

I glavno pitanje, koje mi je ovih dana, a posebno noću, u glavi: Zašto danas, kada imamo mobilni telefone, razne aplikacije, slobodu kretanja, nemamo hrabrosti da idemo tamo gde želimo? Zašto nemamo hrabrosti da sve ostavimo zbog ljubavi i zašto nismo sigurni da nas ta ljubav čeka? Ja, iskreno, nemam pojma.

Ali znam da je svet postao ružno mesto gde nemamo hrabrosti da nekome kažemo: „Čekaj me, ja ću doći“.

Nisam videla tetka Zorku, ali se sećam šta mi je moja baka rekla na kraju priče: „Sine, u svemu možeš da budeš kukavica, osim u ljubavi. U ljubavi ne budi kukavica i ne voli kukavice“.