Prevario me u Ohridu, odveo u Australiju i ispostavilo se da je veliko đubre

Kamo sreća da se sve ovo nije dogodilo. Upoznali smo se prošlog leta u Ohridu. Reka bisernih reči tekla je iz tvojih usta o tome kako živiš i kako bih živela s tobom u inostranstvu. Kupovao si mi cveće svakog dana, svaku večeru si činio romantičnom u nekom od restorana na Ohridskom jezeru. Pričao si mi romantične priče. Učinio si da se zaljubim u tebe!

Moja porodica me je ubeđivala da ne idem, prijatelji su me upozoravali da se znamo samo dvadesetak dana, ali činio si da sam kao u oblacima. Nisam nikoga slušala. Slušala sam samo tebe i tvoje uverljive priče. Proklet da si!

Odveo si me u tvoj Melburn, kamo sreće da nikada nisam otišla. Od prvog dana kada sam ušla u tvoju kuću postala sam sumnjičava, ako se ta ruševina u kojoj živimo uopšte može nazvati domom.

Nemaš ni veš mašinu, eeeeej u 21. veku. Svuda samo razbacane stare stvari. Nisi ni pokušao da me utešiš, već si mi rekao da ću se negde zaposliti kao konobarica i ako ne želim da perem na ruke, mogu da platim servis. I povrh svega, ti si još i kockar? Proklet bio! Sumnjičavi, tetovirani momci počeli su da dolaze i traže novac. Pretvorio si se u zver ili si oduvek bio takav!

„Daj mi te dnevnice od sinoć, vidiš da mnogo dugujem.“ Da li sam zaslužila ovo? Lagao si me, manipulisao sa mnom…

Da sam negde bliže, u Evropi, otrčala bih do kuće. Ili da sam na mestu gde ima više naših ljudi, pozajmila bih novac za kartu. Ovde ne poznajem nikoga, Kinezi, Singapurci, hladna lica bez emocija, pretvorenih u čudovišta koja zanima samo novac.

Ali uštedeću novac, radiću 15 sati ako je potrebno, uštedeću i ostaviću te, zli čoveče. Da moj otac sazna šta si mi uradio, pogubio bi te sa dva prsta. Zažalićeš zbog svega što si mi učinio, proklet bio!