Poučna priča majke raznežila internet: Reakcija majke nakon što joj je sin iz ljutnje razbio ogledalo svima može biti lekcija

Ovo je bio moj hodnik prošli četvrtak. Razbijen. Oštar. Izdajnički. Ovo je bio moj hodnik. Moj je sin to učinio. Ponekad, zapravo, često, se stvari znaju razbiti – ne može ih se više popraviti. To vam oduzme dah u trenu. Tako sam se i ja osećala kada je moj sin uleteo u kupatilo, frustriran, ljut, bilo mu je dosta svega.

Kada je odlučio zalupiti vratima ogledalo koje je bilo za njih pričvršćeno se smrskalo u milion slomljenih komadića. Bila sam tiha. Pregledala sam štetu i duboko udahnula. Odvela sam psa van da se ne poreže, mačku sam stavila u podrum iz istog razloga.

Izašla sam u dvorište pa sam osetila kako mi na oči naviru suze. Zapanjujuće je koliko se sam može osećati samohrani roditelj u ovakvim trenutcima. Shvatila sam koliko sam uplašena i razočarana. Je li se to upravo dogodilo? Da. Bilo je to stvarno.

Dok sam stajala i razmišljala o tome je li to indikacija njegovog razvijajućeg karaktera, čula sam njegove suze kroz prozor iznad mene, iz kupatila. Njegova je duša bolela. Ni on to nije očekivao. Ljutnjo – ne sećam se da sam te pozvala u svoju kuću.

Zaista strašno. Prestravljujuće. Sramotno. Zabrinjavajuće. Uplašeno. Duboki uzdasi. Duboki uzdasi. Ova te malena krhka duša sada treba. Ona treba da budeš tu za njega. Treba tvoje saosećanje. Treba tvoju nežnu i snažnu ljubav. Idemo…

Hajde, idi sada. Idi otvoriti ulazna vrata, prođi kroz staklo, poslušaj njegovu reakciju na tvoj dolazak, uoči kako su se malo otvorila vrata kupatila, u procepu ugledaj lice koje voliš najviše na svetu, lice crveno i puno suza, njegov glas koji je odjednom jako tih: „Mama, nikada to neću opet da uradim. Jako mi je žao.“ Još suza, još jecanja. Takva nesigurnost na njegovom dragom licu.

Hajde, idi sada. Idi do njega. Posedni ga u svoje krilo. I ti plačeš. Čvrsto ga drži. Gledaj kako se privija uz tebe. Toliko žudi za tvojom ljubavlju. Za tvojim prihvatanjem. Pogledaj koliko je on još malen. Koliko je krhak njegov duh.

Volim te. Na sigurnom si. Ovde sam. Najgori je deo prošao. Imam te. Ovde sam. Volim te. Hajde… Reci mu o ljutnji. Reci mu odmah. Ljutnja je jako moćna stvar. Imaš pravo na svoju ljutnju. Ona peče. Može pročistiti. On kima glavom, oseća to. Sada je upoznao ljutnju.

Postoji bolji način da pokažeš svoje osećaje. Zajedno ćemo na tome poraditi… sutra. Ovde sam da ti pomognem. Na sigurnom si. Nikada nisi sam u svojoj ljutnji. Nikada nisi sam u svojim strahovima. Ovde sam. Zajedno smo. Sada ćemo zajedno ovo počistiti.

I počistili smo slomljene delove ogledala. Plakali smo i usisavali. Radili smo u tišini. Pažljivo. Bio je to promišljeni rad. Ponekad se stvari razbiju. Ponekad ih mi razbijemo. No nije važno to razbijanje, kako i zašto. Naša je reakcija na to ono što je važno. Hoće li nas navesti na okrivljavanje i kažnjavanje?

ILI Hoće li nam pomoći da se setimo kako voleti? Hoće li nas gurnuti na put saosećanja preko ideje da je „nešto dobro“, a „nešto loše“, u svetlo ljubavi? Da, ljubavi. Hajde, idi sada. Uzmi svoje dete. Nauči i pokaži. Živi. To je ljubav. Sada…

Izvor: espreso.rs