Poslednja vožnja jedne starice – Bio sam najponosniji taksista na svetu

„Pre dvadeset godina vozio sam taksi da bih zaradio za život. Jednom su me pozvali da pokupim putnika usred noći. Stigao sam ispred zgrade koja je bila u totalnom mraku, osim malog prozora u prizemlju kroz koji je prodirala prigušena svetlost.

U takvim okolnostima većina vozača bi samo zavirila, sačekala ne više od minut-dva i onda otišla. Ali video sam mnogo siromašnih i bespomoćnih ljudi koji nisu imali drugog izbora nego da ponekad pozovu taksi.

Pa, iako je situacija mirisala na opasnost, ipak sam otišao do vrata. Možda je putniku potrebna moja pomoć – pomislio sam i pokucao.

„Samo minut“, odgovori starica slabim glasom.

Čuo sam kako se nešto vuče po podu. Posle duže pauze, vrata su se otvorila. Ispred mene je stajala mala starica u 80-ima. Na sebi je imala haljinu sa šarama a u ruci je držala torbu.

Stan je izgledao kao da godinama niko u njemu nije živeo. Nameštaj je bio pokriven čaršavima. Na zidovima nije bilo satova ni predmeta. U uglu je bila kutija, puna starih fotografija i staklenog posuđa.

„Hoćete li mi pomoći da odnesem torbu do automobila?“ rekla je ona. Odneo sam torbu do automobila, a zatim se vratio da pomognem starici. Uhvatio sam je za ruku i polako smo išli ivičnjakom. Počela je da mi zahvaljuje što sam joj pomogao.

„Nije to ništa“, kažem. „Samo se trudim da se prema svim ženama ponašam onako kako bih voleo da se drugi ponašaju prema mojoj majci“.

„Oh, ti si stvarno dobar dečko“, rekla je. Kad sam je smestio na zadnje sedište, starica mi je predala adresni list i pitala mogu li da je vozim kroz centar grada.

„Ali tako je duži put“ – brzo sam odgovorio.

„Ne smeta mi, ionako nigde ne žurim“ – odgovorila mi je, a u retrovizoru sam video da su joj oči pune suza.

„Nemam porodicu. Jako sam bolesna i lekar je rekao da neću još dugo.” Isključio sam taksimetar i pitao je: „Kažite mi gde želite da Vas vozim?“

Sledeća dva sata vozili smo se po gradu. Pokazala mi je zgradu u kojoj je nekada radila. Vozili smo se kroz kvart u kome su ona i njen suprug živeli dok su bili mladi. Odvela me je u staru prodavnicu nameštaja, koja je nekada bila plesna sala i gde je bila najpopularnija devojka, koja je lepo plesala.

Pričala mi je o prošlim danima, o svojoj mladosti, a oči su joj blistale kao da proživljava najlepše trenutke svog života. Ponekad bi mi rekla da stanem pored zgrade ili ugla, a ona bi sedela u tišini, ne govoreći ništa.

Kada se prvi zrak pojavio ujutru, preko horizonta, tiho je rekla: „Umorna sam, idemo sada“. Vozili smo se u tišini do adrese koju mi je dala.

Stigli smo pred nisku zgradu, stazom koja je vodila do velikog trema. Dve medicinske sestre su izašle iz kućice čim smo stali. Pomogle su joj i pažljivo je smestile u invalidska kolica. Pružio sam joj torbu, a ona me pitala:

„Koliko ti dugujem?“ – pitala je, zavlačeći svoj naborani dlan u torbu.

„Ništa“, rekao sam.

„Ali moraš da zaradiš za život“, ukorila me je.

„Ima i drugih putnika“, rekao sam.

Gotovo bez razmišljanja, sagnuo sam se i zagrlio je. Držala me čvrsto.

„Starici ste pružili trenutak radosti. Hvala Vam.“ Šapnula je.

Ponovo sam joj stisnuo krhku ruku, a onda je ušla u kuću. Vrata su se zatvorila za njom. Bio je to zvuk zatvaranja života.

Tog dana više nisam pokupio nijednog putnika. Vozio sam besciljno, izgubljen u mislima. Ostatak dana proveo sam u tišini. Šta da je ta starica naletela na nervoznog vozača ili nekoga željnog da završi svoju smenu? Šta da nisam pokucao na vrata i otišao bez čekanja?

Osećao sam se kao da nikada u životu nisam uradio ništa važnije. Mislimo da smo srećni kada se život vrti oko naših lepih trenutaka. Ali najbolji događaji su uvek povezani sa drugima. Možda nas dočekaju nespremne, možda su za nas samo sitnica, ali nekome to znači sve.

Pa okreni se. Uvek postoji neko kome je potrebna vaša pomoć. Ne mora biti nešto veliko … to može biti lepa reč, zagrljaj, osmeh ili rukovanje. Tako će znati da nije sam, a to znači život!