Pomogao sam bratu iz sela da dođe u Švajcarsku, a sada se pravi da se ne poznajemo

Poreklom sam iz jednog sela sa juga Srbije. Sedamnaest godina živim u Lozani. Radim kao moler i zarađujem koliko mogu da bih imao pristojan život. Za sve ove godine uštedeo sam dovoljno da bih mogao da sagradim kuću u rodnom selu. Ovde iznajmljujemo stan i plaćamo veliku kiriju. Budući da sam sa porodicom, ne mogu da delim smeštaj sa cimerima i tako uštedim, već moram da plaćam stanarinu u iznosu od 1500 franaka.

Moja supruga ne radi jer imamo troje dece. Ona brine o njima i domaćinstvu. Sa jednom platom se može, pristojan život, bez razbacivanja. Dođemo autom jednom ili dvaput godišnje u Srbiju … Naša deca su odrasla i za nekoliko godina se nadam da će i ona početi da rade i zarađuju, a mi bi mogli da uštedimo nešto novca za stare dne. Ali nešto drugo želim da vam kažem.

Kakvi mogu biti ljudi. Pomogao sam svom rođaku da dođe ovde. Živeo je sa mnom skoro godinu dana i našao sam mu njegov prvi posao. U početku je bio veoma zahvalan, kao da nikada neće zaboraviti moju dobrotu. Ali slagao je. Evo šta se dogodilo.

Posle samo godinu dana, moj rođak se pridružio nekim Albancima ovde u Lozani. Počeo je da izlazi na sumnjiva mesta i jednog dana se odselio od nas, a iznenađenje za mene bilo je veće kad sam saznao da je napustio molerski posao.

Naši kontakti su postali sve ređi, prestao je da zove, čak nije ni čestitao rođendan mojoj deci, za Novu godinu se nije ni javio na telefon. Najviše me pogodilo kada smo se sreli u restoranu koji je držao naš čovek, otišao sam da ga pozdravim, a on (sedeo je sa nekim ljudima) je samo klimnuo glavom i skrenuo pogled. Nisam mogao da verujem.

Seo sam za drugim stolom, jeo, popio pivo i krenuo u toalet pre odlaska. Pojavio se na izlazu. Čak me je i izgrdio. Rekao mi je, rođače, sada radim sa poslovnim ljudima, molim te, uzdrži se od seoskih manira grljenja i pozdravljanja kada se vidimo. Sramota je. Gledao sam, slušao i nisam mogao da verujem.

Rastužio sam se, sagnuo glavu i napustio lokal. Suze su mi navrle na oči. Uveče sam rekao supruzi i oboje smo se rasplakali. Kakvi mogu biti ljudi. Mesec dana kasnije video sam ga kako vozi Porsche Cayenne, džip od 100 hiljada franaka. Među našim ljudima se širila priča da je počeo da radi sa nekim ilegalnim stvarima. Verujte mi, bez obzira na njegovo ponašanje prema meni, biće mi žao ako mu se nešto dogodi, ako bude imao problema sa zakonom.

Da li mi se moralo dogoditi da doživim onu narodnu izreku: „Daj čoveku para pa ćeš videti kakav je”. Zadržaću dostojanstvo i neću ga tračati kad odem u selo.