„I dalje se, i nakon godinu dana od tragedije, apsolutno ničega se ne sećam. Kako prvog dana, tako i sad. To je prosto neverovatno. Nadao sam se, govorili su mi da se neki delovi sećanja posle izvesnog vremena vraćaju… Meni se, međutim, ništa nije vratilo. Pokušavao sam, išao sam da vidim tog čoveka što me je našao… Možda, rekoh, da to bude okidač da mi se neki deo sećanja vrati… Ali ne vredi. Znam da Branka ništa ne može da vrati i da to ništa ne bi promenilo, ali eto, hteo sam da znam kako je do nesreće došlo“, započinje ispovest Rasim Ljajić, lider SDPS, na dan godišnjeg pomena Branku Gogiću, njegovom najbližem saradniku i prijatelju.
Ljajić je tada zadobio teške povrede, ali se nakon nekoliko meseci rehabilitacije oporavio. Sada je potpuno drugi čovek, koji na život gleda drugačije. Često mu se, kako kaže vraćaju stihovi pesme koju je napisao pre dve-tri godine. Kao da je autobiografska. Kao da je njome naslutio tragediju.
„Išao sam na rehabilitaciju oko šest-sedam meseci, nemam zasad nikakve posledice, da kucnem u drvo. A mnogo sam se ovako promenio. Mnogo! Potpuno drugačije gledam na život od tada, drugi sam čovek. Vidi, ja sam napisao još ranije jednu pesmu, a sad mi ona dolazi često, posle ovog što se desilo… Topalko (Milan Topalović, pevač narodne muzike, prim. aut.) otpevao ju je na festivalu Ilidža u Sarajevu pre dve-tri godine i refren kaže: „Naš je život more tuge, s talasima kratke sreće, zato živi kako možeš, što je bilo, biti neće.“
Rasim priznaje i da je za ovih godinu dana pokušavao da piše ponovo, da tugu pretoči u pesmu, ali da mu ne polazi za rukom.
„Nemam inspiraciju. To mora da dođe samo, a još mi nije došlo. Nadam se da će doći. E, te pesme se setim često. To je to! Živi svaki dan što možeš, koristi, nema reprize, nema ponavljanja, neće se vratiti dan koji je prošao… Nerviramo se za sve i svašta, svaka sitnica nas izbaci iz takta. Onda vidiš da nije vredno toga, u jednoj sekundi život praktično stane. U jednoj sekundi koju i ne sanjaš i ne očekuješ. Čovek treba da živi punim plućima. Trudim se i ja da koristim svaku priliku da nešto korisno radim i da ne propuštam šanse“, kaže Ljajić i dodaje:
„Stalno mislim na taj događaj. Mi smo bili i stranački drugovi i partneri u poslu, provodili vreme zajedno i gde god da odem, to je tema, ta tragedija. S Brankovom porodicom se viđam, čujem, videćemo se i danas na pomenu… Teško im je, često idu na groblje… Razumem bol i tugu, ali mora život da ide dalje. Mora zbog male Marte… Lako je davati savete bilo kome… ali… Znam da nije to jednostavno“, kaže Ljajić.
Kako kaže, preporodio se i odmorio otkad nije u izvršnoj vlasti, ali ne beži od toga da ponovo bude u nekoj novoj vladi.
„Pola razloga što sam rasterećeniji i drugačije gledam na život je i što nisam više u izvršnoj vlasti. Prvi put posle 20 godina. Dvadeset godina da ustaješ, da stavljaš kravatu i da se briješ, pa je mnogo, a ne što to nije posao osam sati, već celodnevni… Bavim se ovim poslom i bilo bi glupo da kažem da neću više nikad u vladu. Planiram, ali postoji mnogo ali… ili ako. Ako napravimo dobar rezultat, pobedi koalicija, budem u toj koaliciji, dobijem resor kojim sam zadovoljan… Ne bih se vraćao u vladu da imam resor koji je manji nego što sam imao. Ne bih po svaku cenu. Voleo bih da se vratim, ali… Govorim vrlo načelno i vrlo iskreno“, poručuje Rasim Ljajić za kraj.
Izvor: kurir.rs