Ovo je životna priča Jašara Ahmedovskog: Imam sve u životu, samo mi deca nedostaju

Moje ime je Jašar Ahmedovski. Rođen sam 22. decembra 1963. godine u Makedoniji, u mestu Plasnica, to ti je između Kičeva i Prilepa. Tamo sam završio osnovnu školu. Ali mislim da sam ja još kad sam bio mali, prvi razred, znao čime ću da se bavim. Muzikom. To je bila moja želja. Samo to.

I, eto, ostvarila mi se želja. Komponovao sam dosta pesama i za sebe i za kolege, ali sam se i našao u nekim numerama. Zanimljivo. Ono, „Dok je mene Jašara“, znaš tu pesmu, to može da bude kao da je o meni, i ima ona „Šta nam sada vredi novosadski vašar, kad na njemu više ne peva naš Jašar…“, ta je sigurno o meni, ali to je rokenrol, to je neko drugi komponovao.

Detinjstvo

Ali dobro, pre toga je sve to ovako počelo… Nas je bilo četvorica braće i jedna sestra. Ava, Ruždija, Mufit, Jašar i Ipče. Moje detinjstvo je bilo lepo, sa najlepšim uspomenama ga se sećam. Bio sam nemiran, kao i svako dete. Roditelji su nam bili privrženi, ne znam ni kako bih ti to dočarao to. Imali smo srećno detinjstvo, moji su bili imućni ljudi, lepo smo živeli. Nismo se razbacivali, ali na tim prostorima su moj otac, deda i baka bili veoma imućni. Tata je bio lekar, a majka je imala najlepšu dužnost, da pazi na nas. Zaista je i uspela u tome. Usadila je u nas karakter, poštovanje prema drugim ljudima. Međutim, kako se ljudi menjaju, i čovek se menja s vremenom…

Halid Bešlić

Roditelji su hteli da prvo završim školu, pa mi je otac rekao da idem u Skoplje. Tamo je bila srednja medicinska škola, pa da kao krenem tim njegovim stopama, što se kaže, ali ja sam rekao – neću! Hoću u Sarajevo ili Beograd i tačka. Jer, muzika je tamo bila popularna, nemaš pojma koliko, i mene je samo to zanimalo. No, dobro, odvede me otac u Sarajevo, tu sam upisao medicinsku školu, to je bio moj uslov da nastavim sa muzikom.

Za Sarajevo sam se odlučio jer je tamo radio jedan naš zemljak u opštini, pa da imam nekog svog. Taj čovek me je vodio po kafanama da čujem kolege. Prvi restoran u koji smo otišli, sećam se, „Pionirska dolina“ se zvao, pevao je Halid Bešlić. Ljudi su tu, pošto je pored bio zoo-vrt, šetali i svrate na piće. Bilo je oko pola osam i ja pitam: „Mogu li da otpevam neku pesmu?“ Halid mi kaže: „Pa je l’ znaš da pevaš, ti si klinac?!“ Njegov harmonikaš, kada me je čuo, najavio me je i, stvarno, za nekoliko pesama koje sam otpevao, napunio se restoran. Nije moglo da se uđe. Upravnik me je zamolio da ostanem s Bešlićem da pevam, a Halid kaže: „Da je koleginica, pa hajde, ali dva muškarca, nije to to…“ Onda me je preporučio kod jednog prijatelja. Tako je počela moja karijera. Ljudi su me već prepoznavali na ulici posle mesec dana.

Šaban Šaulić

Tu sam išao dve godine u školu i pevao po kafanama, a onda sam sreo Šabana Šaulića. On mi je bio uzor, njegove pesme sam voleo. Kada me je čuo, rekao mi je: „Ti ne smeš da ostaneš ovde nijedan sekund, odmah da ideš za Beograd!“ Snimio sam prvu ploču „Ružo moja, najmiliji cvete“, 1980. godine. Ploča je prošla odlično, bila je megahit. Posle dva meseca sam bio na svim top-listama i ušao u top deset pevača. Bio sam atrakcija, najmlađi pevač u to vreme.

Inače, otac je veoma voleo muziku i uvek je išao u kafanu ili je u kući slušao kada mu pevamo Ipče i ja. I stariji brat dobro peva, eto, i to da ti kažem. Tata je voleo sevdalinke. Muzičku školu nisam završio, jer nisam imao želju da sviram. Iovako sam talentovan, komponovao sam dosta pesama i za sebe i za druge. Jedino pevanje ne može da se nauči. Može da se nauči da pratiš tonove ako imaš malo sluha, ali emocije i trilere, to ne može. Kada sam došao iz Sarajeva u Beograd, bio mi je cimer Mirko Kodić. Živeo sam u hotelu „Ekscelzior“ i on mi je jedan dan rekao: „Šta plaćaš ovo, hajde, imam ja stan, da živimo zajedno!“ Bio je oženjen, ali žena mu je bila u Svilajncu. Tako smo živeli nekih godinu dana.

Prvi honorar

Već sam neke parice dobijao kao klinac sa deset, jedanaest godina. Kad god je bilo neko veselje, terali su me da pevam i bilo je bakšiša. Tako sam kupio prvi bicikl, „poni“ je bio popularan. E, a od prvog velikog honorara kupio sam auto. Govorili su mi „čekaj, kupi prvo stan“, a ja – ne! Prvo auto! Kupio sam BMW, tad je to bio vrh. To je vreme kada je funkcionisao sistem u bivšoj Jugoslaviji, imao sam velike tantijeme, od prodatih ploča sam dobijao nekih 100.000 maraka. Taj BMW je koštao 55.000 i mogao sam da se baškarim.

Onda sam snimio drugu ploču „Svako svome mora da se vraća“ i prodao sam oko 600.000 malih ploča. Pa onda „Jednoj ženi za sećanje dugo“, bila je najtiražnija. To je moja lična karta, ta pesma. Inače, ta ploča ima dosta hitova.

Ali imam mnogo ličnih karti „Isplači se, biće ti lakše“, „Venčajte me sa njenom lepotom“, „Kad sveća dogori“ „Tamo si ti“… Zaista u karijeri imam dosta pesama.

Jednoj ženi za sećanje dugo

Tu pesmu je komponovao Šaban, a tekst je napisao Miki Ljubičić. Rekao mi je: „Imam neke pesme da ti dam“. Kada sam je čuo, dopala mi se. Tada i nisam birao, šta se komponovalo, tako je i bilo, pa kako zadesi nekog pevača. Čim je izašla, postala je hit. Na nastupima je pevam po nekoliko puta za veče. To je najveće zadovoljstvo, posle toliko godina, klinci i klinke naručuju tu pesmu koja je duplo starija od njih, to je veliko priznanje za umetnika.

Ipče Ahmedovski

Ipčetova pogibija je nešto najgore u mom životu. Bilo je to 1994. godine, sećam se svakog trenutka. O tome slabo i pričam. Ne bih poželeo ni najvećem neprijatelju da to doživi. Za sve nas je bio šok kada smo čuli, i dalje se teško nosimo sa tim, ne može da se prepriča. Vest da je Ipče poginuo mi je javila njegova devojka Zlata u pet ujutru.

Bio sam u šoku, i dalje ne znam kako sam to preživeo. Bilo mi je neshvatljivo, nisam mogao da verujem. To me je koštalo psihe, razmišljanja o budućnosti. I dan-danas mi je jako teško, nikada to neću zaboraviti, niti izbrisati mogu…

Nisam dugo godina mogao da pevam njegove pesme, ni da ih slušam. Onda sam jednom rekao: „Moram sada da živim sa tim“, i uzeo sam i pustio njegove pesme, usput sam i plakao. Prvi put kada sam pevao njegove pesme je bilo jako teško, jedva sam otpevao jednu pesmu, drugi put malo lakše…

Počeo sam da radim posle godinu dana. Često sam išao u Makedoniju kod mojih jer su teško podneli to. Moj otac je posle pet godina umro, a majka četiri godine posle njega. Oni su već bili gotovi ljudi. To je haos. Život vam prvo da lepe stvari i onda se desi nešto takvo…

Mnoge kolege mi se nisu javile kada je Ipče pognuo, da izjave saučešće i kako to već ide… što je meni čudno. Retki su nazvali. Njih deset posto s kojima sam se poznavao, sedeo. Šaban mi je bio jako dobar prijatelj sve do 1994. godine. Nije mi se javio nakon tragedije. Šabana sam voleo pre nego što sam ga upoznao, njegovu emociju, pevanje, uvek sam ga poštovao i uvek ću ga poštovati. Pomogao mi je na početku karijere. Zašto se on meni nije javio… ne znam… Njegova supruga je poslala telegram, ali ja sam smatrao da je trebalo da se javi pored tolikog našeg prijateljstva. Mi smo putovali zajedno na sve turneje, spavali smo u istoj sobi, slobodno vreme smo provodili zajedno.

Prvo popijem kafu kada ustanem, zovem njega, gde ćemo se naći. Šta se desilo da on mene nije pozvao da pita kako sam… Čuo sam posle neke priče, kada je prošlo dva-tri meseca, da mu je bilo teško da me zove. To je tako ostalo. Naravno da sam mu zamerio, jer prijatelj pravi i u dobrom i u lošem treba da se javi. Ali kada je on poginuo, što mi je jako teško palo, otišao sam na sahranu. Nisam mogao da ne odem, zamerao bih sebi posle. Zašto da moram da se nekome svetim, da ostane neka mrlja. Ako neko napravi grešku prema vama, ako vi njemu vratite istom merom, isti ste kao on. To sam uradio od srca.

Vojska

Ali, hajde, da pređem na neke vedrije stvari. Šta ti još nisam rekao? Evo, vojska na primer. U vojsku nisam želeo da idem, jer sam već imao karijeru, ali otac je insistirao. Čak sam i sredio da ne idem, ali pošto je tata poznavao sve u Prilepu, sredio je da služim. To je bilo 1988. godine. Video sam da je ovde počela već situacija da malo vri. Dobio sam odjednom poziv, a već sam imao zakazanu Novu godinu u Nemačkoj. I ja šta ću… Čim sam sleteo u Beograd 12. januara, na aerodromu me je sačekala vojna policija. Držali su me do uveče tu, dok nije bio let za Dubrovnik, pošto sam vojsku služio u Trebinju. Sećam se, pošto sam ja znao sve ljude na aerodromu, bila je neka sala i tu smo pravili feštu. Odatle pravo u avion i u vojsku. Do Dubrovnika sam leteo, posle sam išao taksijem.

Šta sam radio u vojsci? Misliš, šta sam bio, koji rod? Pa šta bih ja radio u vojsci nego pevao! Rekao sam komandantu da nemam pojma sa oružjem, da me to ne interesuje: „Ako hoćete da budem fin, da ne pravim probleme, pustite me u Dom JNA, zaradićete i pare.“ Rekao je: „Ti si u pravu, ti si umetnik, ajde napravi orkestar“. Pravio sam audiciju, izabrao orkestar, onda sam u Domu JNA bio svako veče. Bio je haos. Kao da nisam bio u vojsci, jedino što sam nosio uniformu. Vojska mi je teško pala na početku jer sam bio mlad, navikao da zujim. Ali takav sam čovek da se snađem u svakoj situaciji. Stekao sam dosta prijatelja, a kada sam odslužio vojni rok, pet dana nisam mogao da se vratim kući, jer su pravili ispraćaj! Kada sam otišao u vojsku, shvatio sam i otkačio mnoge prijatelje jer se nisu javili. Ta vojska je dobra bila da presaberete sebe, prijatelje, da vidite ko je kakav. Odmah po povratku sam snimio ploču. Novica Urošević je već spremio pesme za mene poput „Zabraniću suzama“, „Jagnje moje malo“. Veliki uspeh je bio kada je izašla ta ploča.

Supruga Snežana

Moja najveća ljubav i podrška u životu je moja žena Snežana. Zajedno smo od 1982. godine, a u braku smo 20 godina. Na brak smo se odlučili jer su mediji stalno prozivali „nevenčana supruga“, ali, ako postoji ljubav, meni papir ništa ne znači. Bilo je neko slobodno vreme i rekao sam „hajde da se venčamo“. Nisam pravio svadbu, jer sam toliko svadbi otpevao da mi je to dosadilo. Samo smo napravili ručak.

Snežanu sam upoznao spontano. Dok sam imao turneju sa Lepom Lukić, ona je svratila sa drugaricom, tako smo se upoznali. Ne da sam stidljiv, ali nikada u životu nisam prilazio devojkama, slao im piće i to… Ali njoj sam prišao i rekao, ako ima vremena, da se vidimo. Ona je došla iz Valjeva u Beograd jer je tu išla u srednju školu, a meni je kao trebalo da mi neko pokaže grad, jer sam tek došao, to je bila fora. Snežana se nikada nije mešala u moj posao, niti je ikada ugovarala moje nastupe. Uvek sam želeo da je zaštitim od tog sveta, jer ima raznih ljudi. Na početku zabavljanja je bila malo ljubomorna, ja sam bio popularan, volele su me devojke. Ali ona je sigurna u sebe i to ju je prošlo. Srećni smo zajedno, stalno putujemo, uživamo. Jedino što nam nedostaje su deca. Pokušavali smo, išli svuda, ali nije išlo. Nismo mogli da dobijemo dete. To nam je velika želja. Razmišljali smo i da usvojimo, ali ovde je papirologija jako komplikovana. Iskreno, nisam još odustao od te ideje. Nadam se da ću uspeti da usvojim dete i da ga odgajamo. Jako sam privržen deci, posebno od svoje braće, prijatelja.

Kumovi

Imam nekoliko prijatelja na estradi.Goca Božinovska mi je kao sestra, znam je 40 godina. Ni sa njom se ne čujem redovno, ali kada se vidimo na snimanjima, ostanemo do dva-tri ujutru.

I sa Zlatom Petrović se družim. Venčao sam je sa Zoranom Pejićem Pejom, a nisam ga ni znao kada me je ona zvala. Rekao sam joj: „Izvini, Zlato, kako da ja njemu budem kum kada čoveka ne poznajem uopšte, nikada ga nisam video uživo.“ A ona mi kaže: „Ne bira on kuma, nego ja!“ Dobro, kažem, zbog tebe hoću. Tako i bi. Goca je bila njoj kuma, a ja Peji. Brzo su se razveli, pa se Peja i ja više ne zovemo „kume“.

Saša Popović

Druženje sa Sašom počelo je 1982. godine. Ja sam već bio popularan, a oni su radili po hotelima. Sreli smo se na aerodoromu, a Sale je, onako komunikativan, otvoren čovek, pa mi je prišao i rekao: „Gde si, Jašare!“ i zagrlio me. Ja se oduševio, video sam ga na televiziji sa Brenom, i od tada počinje naše druženje. Kada su počeli da se rasturaju, mi smo se već viđali privatno, družili smo se. On je bio razlog što sam prešao u ZAM. Tako je počelo intenzivnije druženje, počeli smo da se viđamo svaki dan. Kada sam rešio da se venčam, razmišljao sam ko bi mi bio kum. Meni je Sale drag čovek, pa sam ga pitao i okumili smo se. Naše prijateljstvo je takvo da možemo da se ne vidimo mesecima, da se ne čujemo, ali znamo da smo prijatelji. On je zauzet čovek, snima stalno, a kada ima slobodno vreme ode u Opatiju, ja u Tursku. Ali to je pravo prijateljstvo. Dovoljno je da me poštuje, voli, meni je to dovoljno. Da znam da mi je on prijatelj, da mi ništa loše ne pomisli, da mi ne radi nešto iza leđa. I da se čujemo i za pet meseci, to je okej.

Nisam ga uzeo za kuma zato što je on Saša Popović, direktor „Granda“. To on zna odlično. Uvek to pričam, i on kaže. Koliko puta me je molio, i njegovi saradnici, da dođem u neku emisiju, a ja sam jednostavno takav. Zašto bi on sada zato što mi je kum da mi završi nešto?

Romske svadbe

Zbog situacije u Jugoslaviji, nisam želeo da radim otkako je sve ono počelo 1991. Nisam hteo da putujem i nastupam dok ne stane sve. Bilo je to strašno vreme. Radio sam samo romske svadbe po inostranstvu, sa Ipčetom. Četiri-pet godina sam samo to radio u fulu. Svačega sam se nagledao. Ima jedna anegdota sa Vesnom Zmijanac. Bili smo na nekoj svadbi 1992. godine u Milanu. I kakva je Vesna luda, šarmirala je nekog gosta koji je zaista bio kavaljer. On joj je poklonio neki upaljač, zlatni, a inače, na tim svadbama, žene sede sa strane i prate koliko muževi daju, šta, kako, da li gledaju pevačicu… I izađemo mi u jednom trenutku napolje, kad okupilo se nekoliko žena i priđe nam. „Je li, bre, Vesno, jesi ti ovde došla da pevaš il’ da…“, viču. Vesna ne zna šta se dešava, hoće da je napadnu, da je biju. Mi skočimo da je branimo, jedva smo je spasli! Ona se uplašila, a mi sve fino s tim ženama: „Nemojte, molim vas…“, sve tako nešto, tek će ti jedna od njih: „Ma, Jašare, vidiš ti šta ona radi! Tu mi šarmira, da mi uzme muža!“

Inače, svadbe ne radim dugo godina, toliko sam ih otpevao da… Evo, ovo samo da ti kažem, radio sam bukvalno najbogatije romske svadbe kod naših ljudi koji rade u inostranstvu.

Poklanjao sam pesme

Komponovao sam pesme za Đanija, Snežanu Đurišić, Viki Miljković, Suzanu Jovanović… Mnogi su me zvali da im komponujem, ali ja to ne radim. Ovima sam pesme poklonio. Sebi sam napisao mnoge pesme, dve sam posvetio Ipčetu, „Majka sina, a ja brata“, „Nebo tajnu krije“, pa „Venčajte me sa njenom lepotom“, „Za društvo u ćošku“… Kompozitori su jako teški ljudi, pa sam odlučio da sam sebi radim pesme.

Fetije

U Turskoj provodim dosta vremena, jer imam kuću u Fetijama. Nekoliko puta godišnje odlazim tamo i jedino tamo nalazim mir, mogu da uživam i da se opustim. Više puta sam bio u Antaliji, obišao sam sve destinacije, a Fetije su mi se najviše svidele. Bio sam tamo sa sestrićem, on je biznismen i kupio je kuću u tom mestu. Ubrzo se na prodaji našla još jedna, pa sam odlučio da je kupim.

To je mondensko mesto, kao Monte Karlo. Ima 20 plaža, nema gužvi, posebno do juna. Baš sada putujem tamo. Divno mesto, jako intimno, ima malo ljudi.

Hobi

Volim automobile i šoping. Kada je garderoba u pitanju, uvek sam voleo da se lepo oblačim. I kao klinac sam imao svog krojača, uvek sam odlučivao šta da obučem. Imao sam pantalone šivene, sako, sve pod konac. To sam od oca nasledio. Sada mi je najveća radost kada idem u šoping, ali ne da koznumiram garderobu koja je aktuelna u tom trenutku. Ne volim kičericu. Znam da kombinujem. Ne šopingujem u Beogradu. Ima nekoliko mesta sa firmiranom robom, ali uglavnom po inostranstvu kupujem.

Milano, Cirih, Frankfurt. Plus me poznaju ti ljudi tamo, dosta naših rade, ima i popusta za mene. Zadovoljstvo su mi garderoba i automobili.

Korona

Što se korone tiče, uplašen nisam, ovo mi je dobro došlo da se malo odmorim. Imam svoje rituale, treniram, čitam, odem u Fetije, u Makedoniju. Šta ima da se plašim. I da nije korone, mi ne znamo šta će biti sutra, tako da… Pazim se, ne ulazim u gužve, na bančim, ne sedim sa deset ljudi. Ne bih, i zbog sebe i zbog drugih.

Nemam strah, ali me brine šta se dešava, gde je ta medicina, kada će kraj. Gledam snimke na kojima se grlimo, ljubimo. Dugo ovo traje.

Kosa

Od početka karijere kosa je bila moj zaštitni znak. Godinama sam nosio puštenu kosu, ali pre nekoliko godina, kada sam bio u Fetijama, bilo mi je vruće pa sam uzeo ženinu gumicu i svezao je. Posle sam u restoranu, u toaletu, kada sam se pogledao u ogledalo, shvatio da mi dobro stoji vezana kosa, pa sam odlučio da promenim imidž. Sećam se nakon toga, imao sam prvi nastup u Frankfurtu, niko nije mogao da me prepozna.

Muzičar mi kaže: „Jale, pusti kosu, to si ti!“, ali ja nisam hteo. Kada su me najavili, izašao sam na binu i publika je bila iznenađena, nije im se dopalo. Ali ja sam bio uporan.

Sada ne mogu da me prepoznaju kada pustim kosu. Nedavno sam napravio selfi s puštenom frizurom, u medijima je bio efekat neviđeni. Lakše mi je sa vezanom kosom, jer mi je često vruće, posebno na nastupima. Jednom sam se i ošišao na kratko. Frizer je jedva uspeo to da uradi. „Jale, kako ćeš, publika je navikla na tebe s dugom kosom…“ Kažem mu: „Ja odlučujem kako ću da izgledam, a ne publika. Publiku poštujem, ali ja odlučujem.“ Ipak, kosa je moj zaštitni znak, pa sam se predomislio i pustio je ponovo.

Izvor: kurir.rs