Ovaj čovek radio je u Nemačkoj, Sloveniji i Italiji – želi svima da pošalje jednu važnu poruku

Saša koji je živeo i radio u Nemačkoj, Italiji i Sloveniji prenosi svima svoje iskustvo:

„Samo da život u našoj zemlji može biti bolji, ne bih oklevao da ostanem da živim u Srbiji. Kao mladić nisam se nadao da ću ikada napustiti svoj rodni grad.

Prinuđen siromaštvom, morao sam mlad da odem u inostranstvo i napustim porodično gnezdo. Obično nisam bila sama, nije mi trebalo toliko novca, nisam imala velikih troškova i živela sam lep neženja.

Nakon što sam se oženio, supruga je bila trudna i dete se rodilo, shvatili smo da nam novac treba samo da bismo preživeli. 12 hiljada koje uzimamo za celu porodicu nije dovoljno.

Osim toga, nismo imali posebno mesto za život, već smo živeli sa mojom porodicom na istom spratu. Prestao sam da se žalim i uzimam kredite da bih napravio jedva dve sobe, pa sam odlučio da sa rođakom odem u Sloveniju.

Ostavio sam suprugu, dete i sa velikom mukom sam se teško mogao naviknuti. Bilo je dobro što sam unapred imao smeštaj. Otišao sam bez plana rada, pa smo ga direktno potražili i zaposlili se u građevinskoj firmi. Obično sam radio na parcelama, kućama, nisam video samo dnevnu svetlost – posao – stan – posao.

Vruća leta, sunčao sam se deset godina na odmoru, a zime su hladne jer smo teško mogli da radimo sa kolegama. Novac se nije odužio. Ženu sam viđao dva puta godišnje. Nije ni planirala da pođe sa mnom, nije želela da se preseli. Hvala Bogu da smo dobili još jedno dete.

Tamo sam radio nekoliko godina, ali onda sam bio prevaren i otišao sam u Italiju da okušam sreću. Tamo se zna, počeo sam da se bavim poljoprivredom. Naučio sam sve o vinogradu i njegovoj obradi. Tamo mi je bilo teže zbog jezika, nisam ništa razumela i nisam bila voljna ni da ga naučim.

Zaradio sam mnogo više i kada sam napravio poređenje sa lokalnim dnevnicima i lokalnim, razlika je vrlo velika. Tada me je žena molila da se vratim, imao sam dovoljno novca, više nisu želeli da ih šaljem, ali želeli su me njima.

Deca odrastaju bez oca koji se može videti samo na mreži. Ubedio sam se stotine puta ovog meseca, još malo i vratiću se, ali ništa.

Želja da zaradim i pružim dobar život svojoj porodici bila je jača od povratka kući. Nažalost, tek sada shvatam koliko sam pogrešila. Možda sam tada trebao da poslušam svoju ženu.

Prekasno je i ništa se ne može vratiti. Prošao sam toliko putovanja, da me može razumeti samo neko ko je to doživeo. Nisam mogao da se zaustavim i umorio sam se od svih istih stvari u Italiji, tako da smo se sa nekim Srbima nekako snašli i odatle smo otišli ​​u Nemačku i još uvek tamo radim.

Našli smo posao u fabrici, ali nekako se tamo osećam kao kod kuće i osećam se kao da živim u kulturnijoj zemlji.

Nisam sreo takav red i kulturu, kakvi putevi, kuće postoje, jer to što sam malo prošetao Nemačkom, zaista me je dirnulo u srce. Deca su odrasla i išla u školu, ali sada sam ja došao i sa namerom da ih ubedim da pođu sa mnom i presele se tamo. Imali smo sasvim odvojen život. Snaći ćemo se naravno.

Imamo novca, zaradio sam dovoljno za ovih 15 godina otkako sam otišao od kuće. Zaista teške godine. Žao mi je što nisam proveo dovoljno vremena sa decom i suprugom, sa bliskim prijateljima, sada me svi doživljavaju samo kao nekoga ko ‘rmba i šalje novac.

Kao sredstvo za zadovoljenje potreba. Ali planiram to da promenim. Ne želim da se deca navikavaju na sebičnost, pokušaću da ponovo okupim porodicu i živim životom ljubavi i harmonije.

Zahvalan sam i svojoj supruzi koja je do sada preživela bez mene i sama odgajala decu ne odlazeći. Oboje smo se žrtvovali, ali naša porodica je na prvom mestu“.