Ono što je mene snašlo za 2 meseca, ne želim ni najvećem neprijatelju

Ne želim da počinjem da pišem sa onim istrošenim frazama i klišeima kojima počinju sve napisane priče i članci, glupo je, pa neću ni početi tako.

Možete reći da sam sebična, ali ja nisam birala šta ću i kakva ću da budem, ja sam ono što jesam.

Da li želite moje priznanje? Imaćete ga, ali ne, ne očekujte da budu napisani redovi ispunjeni radošću i srećom, ne, nikada ne pišem o stvarima koje ne znam i ne poznajem.

Počeću ovako … nije važno moje ime, nisu važne ni godine jer ih više ne brojim i zašto bih ih brojala kad sam za 2 meseca preživela i videla više od jednog 100-godišnjaka.

Da li mislite da su 2 meseca malo? Možda sa vaše tačke gledišta, sa moje ne, nikako, bili su pakleni, to su bili meseci u kojima sam živela svoj život kao da se krećem kroz 9 krugova Dante Aligijerija. Znate li za tu knjigu? Živela sam još mračnije od toga. Pa recite da sam sebična? Ne!

Provela sam ceo život sa majkom i sestrom, oca nikada nisam ni upoznala, izgubili smo ga kada sam imala 2 godine, mogu li da ga se setim? Ne. Za majku i sestru bih dala život, dala bih sve, vratila bih vreme da mogu to da uradim – ali ne mogu ništa, znam.

Ovo je moja priča o poslednja dva meseca mog, daleko od normalnog života. U početku je možda izgledalo drugačije.

Tada sam želela, mislila sam da mogu sve, nikada se nisam osećala tako, upoznala sam Stefana, mislila sam da samo ja volim, ali prevarila sam se, i on je mene voleo a ono što je lepo traje kratko, trepnula sam I sve je nestalo, otišlo u nepovrat. Pogrešila sam, baš sam pogrešila.

Zašto sam pomislila da volim kad to nije za mene? Pa ipak, bilo je nekoga i nečega, nema veze, nema više, sve što dodirnem tone, nestaje.

Opet kažete da sam sebična i kako se mogu žaliti kad imam ono što neko sa velikom željom traži? Eh…

Bio je januar, najtužniji mesec, kad ga vidim u kalendaru, pokušavam da ga otkinem, da ga nema, da ga izbrišem, da vratim sve … i opet ne mogu ništa.

Bilo je to negde sredinom januara, bilo je 14. januara, jutro, ležala sam sama pred kaminom, majka i sestra su otišle kod mog dede koji je prethodnu noć bio u bolnici, imao je malih problema, ja sam ostala jer mi nije bilo dobro, ali sam obećala da ću sutradan doći autobusom, imala sam čudan osećaj, zazvonio mi je mobilni i brzo sam se javila. Bio je to Stefan, razgovarali smo više od pola sata, pričao mi je tako lepe stvari, on je bio takav, bili smo različiti, ja sam bila malo divlja a on romantičan dečko vedrog pogleda. Suprotnosti se privlače, moja sestra se smejala nama kad bi nas videla… ah ah, sestra moja … tada je zazvonio fiksni telefon, prekinula sam Stefanu i uzela slušalicu …

Srce mi je stalo, znala sam da se nešto dogodilo, to je bio moj ujak, nije rekao ništa osim da treba da razgovaramo i da će doći po mene i da ne izlazim iz kuće, kao da mi je pao mrak na oči, ukoćila sam se, pitala sam ga šta se dešava, rekao mi je, reći ću ti, kad se vidimo..Skrivao je nešto.. Stajala sam kraj prozora i suze su mi krenule, pitala sam se zašto.. pomislila sam da se možda nešto dogodilo mom dedi, onda sam se pitala zašto me onda majka nije nazvala, možda joj je teško da priča … ali zašto me sestra nije nazvala … to je bilo moje drugo pitanje, zadrhtala sam, ne možete ni zamisliti kako sam se osećala, mračno, mračno…

Sedela sam tako pola sata, ujak je stigao, čvrsto me zagrlio, noge me nisu držale, pala sam ispred njega i viknula „Majko moja! Gde je ona? “… Njegov zagrljaj je postao još snažniji.

Da li znate šta se desilo? Bila je oluja, snežna oluja, moja majka je izgubila kontrolu nad automobilom, i izletela sa puta.

Zašto te večeri nisam bila u tom prokletom autu? Da li sam morala ostati kod kuće i sad živeti s tim? Ah, i da sam ušla u auto, samo bih ja preživela, da bih patila, rođena sam da patim. Kako mi je bilo.. Ne znate, čak ni ne možete da zamislite, niko ne može.

Izgubila sam majku, izgubila sam je te noći a da joj nisam rekla koliko mi znači, niti koliko mi je pomogla, niti koliko sam je volela. Sebičana sam, loša sam, te reči nisam nikada izgovorila, kajem se , užasno je, značila mi je i bila mi je potrebna i tek bi mi bila.

Samo sam ja ostala da pazim moju sestru bespomoćnu, u komi je, nisam plakala pred njom, nisam joj rekla ništa toplo, da li bih je možda vratila? Ova pitanja postavljam prekasno.

Moja sestra se nije probudila, dva meseca nakon što smo majku stavili u crnu zemlju, napustila me je i sestra … Jesam li sada sebična? Ne, samo želim da budu ovde, želim da ih vidim, da ih zagrlim, rekla bih im koliko su mi potrebne i koliko mi znače … i, opet, uzalud, ne mogu ništa. Zašto sam ovako kažnjena? Jer sam sebičan? Ne treba mi život.

Pitate se šta se dalje dogodilo? Bila sam punoletna, nisam želela da iko brine ili da mi pomaže, bila sam gorda, odbila sam i Stefana od sebe, molio me je da bude uz mene, molio me je da ga ne napuštam, molio me i rekao mi koliko me voli, molio me je da pomogne, molio me je da bude sa mnom tih dana, uvek, mislila sam da mu je samo žao i da me sažaljeva.

Tonula sam, tonem … Kao Titanik, Titanik je moj život … Plovila sam i odjednom mi je velika stena oduzela sve, obesmislila mi život. Sada samo sedim na starom krevetu izolovana od sveta i pišem glupe stranice u velike dnevnike, želim da utonem u tugu, ni to ne mogu.

Zašto nisam dopustila da mi neko pomogne? Zašto sam tako gorda i sebičana? Žao mi je, sada shvatam koliko mi je žao zbog svega. Ali ne mogu ništa da promenim, molim onog gore koji mi je sve uzeo da mi da priliku da se vratim 14. januara, promenila bih se, bila bih bolja, bila bih najbolja, znam to.

Dakle, sada, kada ovo već čitate, želela bih da vam poželim samo jedno: da nikada ne iskusite ono što sam ja doživela, živite sa ljudima, volite ih i kažite im to, recite to naglas, niko vam se neće smejati, ko vam se nasmeje na to znači da je izgubljen u lavirintu u kojem ne zna šta je život, znači da je on ono što sam ja bila, ali ja sada nemam kome da kažem da ga volim, nikoga da zagrlim i nikoga da me uteši, sve sam odbacila, živim sama, ne radite to, živite sa svima koje volite, provodite svaki trenutak s njima, ništa ne propuštajte, živite danas sa onima koji su vam bitni – ne ostavljajte za sutra jer ih možda nećete videti i danas vam se nikada neće vratiti.

I još jednom ne zatvarajte srce – to je ključ sreće, ne zatvarajte vrata pred onima koji su vam važni – to je korak ka bunaru tuge, ne želite da tonete kao ja u njemu, ne budite gordi i recite kad volite, vičite na sav glas – to je ključ čiste ljubavi …

Ja nemam vremena, a vi ispravljajte vaše greške – to je korak ka uspehu i radosti. Živi, voli, pokaži svima koliko ti znače što su deo tebe.