Nastavnika da ne boli glava, a majka da na Fejs okači uspeh: Milica je objavila post zbog kog će se mnogi stideti

Školska godina je završena, ali je gorak ukus u ustima ostao mnogim nastavnicima, deci i roditeljima. Svi oni trpe pritisak jedni od drugih, u pitanju je začarani krug, koji ima za cilj da učenik ima veću ocenu, bolji prosek, kasnije i više bodova za upis, jer ako završi dobru srednju školu upisaće još bolji fakultet, a onda će naći plaćen posao i život će automatski biti lakši…

I sve to zavisi upravo od toga da li će roditelj uspeti da ubedi profesorku engleskog da umesto trojke zaključi četvorku, ili možda biologičarka bude popustljivija pa pokloni peticu.

U čitavom procesu, znanje je potpuno zanemareno, deca su pod stresom, učitelji nezadovoljni, a zbog roditelja „aždaja“, oni koji hoće da puste decu da uče sama i da se sama bore za ono što žele da ostvare, bivaju okarakterisani kao loši roditelji.

Upravo potonju situaciju, i njenu štetnost, opisala je jedna korisnica Fejsbuka, čiju objavu prenosimo u celosti.

„Kao objašnjenje zašto njen sin nije dobio zaključnu ocenu koju mu je nastavnica kazala već mu je zaključena ocena niže, razredni starešina objasnio je (in)diskretno: ‘Trebalo bi češće da dolazite u školu.’

Kao što rade neki drugi roditelji. Mnogi, ispostaviće se. Kao jedna majka koja je danima dolazila kod jednog nastavnika, dok on, smoren ili očaran njenom upornošću ili podilaženjem, nije upisao u dnevnik magičan broj: pet.

Nastavnika da ne boli glava, a majka da na Fejs okači uspeh. Detetov, dakle, njen. Sin žene kojoj je bilo sugerisano da naredne godine češće posećuje nastavnike ispala je loš roditelj.

Njeno dete je moglo da ima ocenu više, samo da je njegova majka otišla u školu. Žena je ispala loš roditelj, jer je samo kod kuće diskretno pratila šta joj sin radi.

Ispala je loš roditelj, jer je smatrala da njegove ocene treba da budu koliko-toliko realna žetva njegove setve. Ispala je loš roditelj, jer je pustila da se stvari u veštačkom društvu odvijaju prirodno. Ispala je loš roditelj, jer je smatrala da njegove ocene treba da budu njegove, a ne njene.

Ispala je loš roditelj, jer nije razmišljala o ocenama kao nečemu sudbonosnom, od čega treba da zavisi sreća deteta i porodice, niti o nečemu prevažnom da bi postao čovek, možda.

Ispala je loš roditelj, jer nije želela da već velikog dečaka navikava da mu mama i tata uskaču svuda gde napukne i to popravljaju. Jer nije želela da do besprekornosti pegla izgužvano. Jer nije htela da ga uči prečicama i prevarama, maskiranju i manipulaciji.

Ispala je zaista loš roditelj. Ona je želela da njeno dete samo i što poštenije, pošteno pre svega prema sebi, ide svojim putem.

Dobar roditelj ne bi dozvolio da se njegovo dete muči i sekira. Dobar roditelj bi otišao u školu i tamo sedeo ako treba nastavniku i u krilo.

Svakako bi valjalo da sedi na času pored deteta, da se ne desi da ga nastavnik zamori. Da gde stane dete, roditelj produži i oduži.

Dobar roditelj u stanju je da podigne glas. Na nastavnike. Dobar roditelj ne stiska ni srce ali ni novčanik. Dobar roditelj će ako treba i platiti za svoje dete da bude slobodno, makar ono počinilo i stvarni i strašni zločin. Dobar roditelj će braniti i loše dete. Zapravo, ne može dete biti loše, ako je roditelj dobar.

A dobar roditelj odlazi najpre u školu detetovu, potom mu nalazi posao, brani ga pred sudom, ako mu, ne daj bože, nameste krivicu ko sirotom Jozefu K.

Brani ga pred državom na način toliko maestralan da bi mu i Mefisto pozavideo: brani ga od onoga što ga nije napalo, da bi osnažio proces.

Proces truleži. Jer sve sme da propadne sem propasti. Tako to počne: od neke sitne poklonjene oceničice do nadmenog uverenja da se sve može.

Od toga da si sklopio ruke pred nastavnikom, te ćeš lakše moći u tor.

Ili.

Kao objašnjenje zašto njen sin nije dobio zaključnu ocenu koju mu je nastavnica kazala već mu je zaključena ocena niže,…

Gepostet von Milica Vučković am Donnerstag, 4. Juli 2019

Od toga da si (in)diskretno zapretio učitelju do uobrazilje da si, baš zato, neki faktorčić u nekom uglencetu parčenceta komadića kosmosića miskokosmosenceta neke šlbzčp Zemljine zemlje.

Od toga da detetu sve daš, do toga da mu daš i da gazi preko drugih ljudi, čak i kada mu je crveno. I figurativno i doslovce.

Od toga da nemaš obraz, pa lako izgubiš i srce. Tako to počne. Kao sitan uzrok. A krupna posledica. Kao mala bolest. A velika neizlečivost. Tako to počne: kao (in)diskretno nasilje i izveštačenost. A završava se tako što se ne završava.“

Izvor: espreso.rs