Tužne oči male Zorice, u kojima se naziru suze, gledaju kroz staklo u lepo obučenu, nasmejanu devojčicu s druge strane. Jedna prosi na ulici, dok druga slavi rođendan u raskoši i veselju. To je zabeležio aparat Đorđa Đokovića, a njegova fotografija, koja je rastužila Srbiju i obišla svet, maloj Zorici je okrenula život iz korena.
Na Zoričinu veliku sreću, aktivirao se Centar za socijalni rad i dodelio joj hraniteljku kod koje danas uživa.
Telegraf je uspeo da dođe do Dragice Avramović (58) koja je sada, Zoričina mama, baka i sve na svetu. Njene okice gledaju u Dragicu kao u Boga, a ljubav je obostrana. Kako nam Dragica kaže, ljubav nije hrana i piće, već lepa reč, zagrljaj i poljubac. Baš pod tim uslovima danas živi malena Zorica.
„Ja se godinama bavim time da dovodim decu kod mene, da ih podižem i bavim se njima. Imam dvoje biološke dece i petoro sada koje hranim. Sve dajem za njih, bavim se i poljoprivredom jer živimo na selu pa i tu nam je dosta lakše, ali zna biti i jako teško jer ipak petoro dece treba nahraniti, svakome posvetiti pažnju, skuvati, oprati, umesiti…“, započinje Dragica za Telegraf.
Malenu Zoricu prvi put je ugledala na Đokovićevoj fotografiji. Tada joj je kroz glavu prošla samo jedna misao – „daj bože da bude moja“. I Bog je uslišio njenu molitvu.
„Malu Zoricu i njenu priču sam videla na televiziji u nekoj emisiji, a onda su me zvali iz Centra i rekli kako imaju devojčicu za mene. Niko nije hteo da je prihvati, imala je dve opcije, ili ja ili Dom, ali ja nisam mogla da dopustim da ona ode u dom jer znam kako bi je tamo gledali“, priča Dragica, i dodaje:
„Znam kako je kada dete ode u dom, ali ne mogu ni da zamislim kako je tek kada vas neko ostavi… Ma to je jedna velika tuga“.
Potom je usledio i dan koji će Dragica zauvek pamtiti.
„Dovezli su je kolima. Bilo je to 6. juna ove godine, a ja sam kroz staklo videla malo dete, jako zapušteno i neuhranjeno. Tada mi je starija ćerka, koja se isto zove Zorica rekla „mama to je ona mala sa televizije“. Ja sam Boga molila da dođe kod mene da joj pružim život kakav svako dete zaslužuje, to sam i mojoj deci rekla. Tu moju sreću ja vama ne mogu da opišem, kad nisam u nesvest pala. Ne mogu da shvatim da neko ostavi svoje dete, ta majka, pa to nije majka“, kaže Dragica.
Zastaje, pa se priseća bolnih trenutaka. Iako bi volela, ne može da ih izbriše.
„Sa njom niko nije radio. Imala je 12 kilograma kada je došla kod mene. A zaista je jedna divna devojčica. Sada je krenula u prvi razred. Ona ne zna šta je slovo, šta je broj… Mora mnogo sa njom da se radi, ali hvala Bogu, sva deca su oko nje. Moram da je naučim da ne može sa svakim da se druži i grli, ljubi i mazi, jako je mila i draga. Noću joj stavljam pelene, jer još uči da samostalno piški“, kaže Dragica.
Najtužnije od svega je da devojčica ničeg nije željna, osim ljubavi koju joj svi nesebično daju.
Zoričin život nije bio lak, kako Dragica kaže, to se po njoj i vidi.
„Njen otac je nju ostavio kod babe i dede. Deda je mnogo alkohola uzimao i dete se nagledalo svega. Moram da kažem da se niko od njih nije javljao od kada je ona kod mene, a ona mog muža i mene naziva babom i dedom. Za one prave, ne želi da čuje. Sada ona priča, inače kada je došla nije ni pričala, nije znala i ono što je znala nije moglo da se razume. Sada je mnogo bolje, ali mora da se radi sa njom, baš, baš, baš mnogo“, objašnjava nam.
Dragica ima samo jednu želju, i nada se da će joj Bog i nju ispuniti.
„Moja želja je da sva ta deca budu kako treba, da ih izvedem na pravi put i samo želim da me jednog dana posete, da dođu i da me se sete… Želim da ih ugostim i da kroz ceo život znam da sui srećni i uspešni. Moj muž i ja pored naše dece imamo njih, i sve su to naša deca, a moja deca me podržavaju“, zaključuje Dragica.
Izvor: telegraf.rs