Mojoj majci su “prodali” priču da je izgubila jedno dete – u stvari je ukraden moj brat blizanac

Čitav život se osećam čudno, kao da mi nedostaje deo sebe. Kada sam bio dete, često sam mokrio u krevet, stomak me je boleo bez razloga, iznenada bih osetio nenormalne bolove u ruci ili nozi kao da sam se slomio.

U školi su mi se dogodile i neke čudne neobjašnjive stvari. Često sam bio tužan, usamljen i teško sam se slagao sa drugom decom.

Porodica me je zbog ovakvog ponašanja poslala psihologu, ali poboljšanja nije bilo. I tako, polako sam odrastao i saznao da kada sam se rodio u stvari sam imao brata blizanca koji nije imao sreće i izgubio je život još u bolnici. Na taj način su objasnili moju tugu, kao da mi nedostaje deo mene, jer smo brat i ja bili identični.

Moj otac je vozio kamione, to je bio njegov posao. Imao sam 17 godina kada se to dogodilo. Vratio se kući bled, uznemiren, plačući, kao da je bio ljut, zagrlio me, plakao, vikao. Dugo su razgovarali sa mojom majkom u šiframa, pa je i ona plakala, tresla se, zatvarala u sobu. Ništa mi nije bilo jasno i ništa mi nisu rekli.

Sve su sakrili od mene. Znam da su išli u policijsku stanicu, policija nam je nekoliko puta dolazila na vrata, ali su me i dalje držali u sobi. Mislio sam da je moj otac imao nesreću, ali ništa mi nisu govorili, pa sam na kraju digao ruke i odustao.

Od tada je prošlo nekoliko godina, a njih dvoje su bili ukroćeni i nekako beživotni. Moja majka se razbolela i napustila nas je kad sam imao 25 godina. Otac i ja smo životarili posle toga, on je vozio kamion, a ja sam radio svakakve gluposti da ne bih samo sedeo.

Srećom, stric me je zaposlio u nekoj firmi, pa i danas tamo radim, ali za nekoliko godina ću se povući. Imam jednu želju, a to je da jedan dan, pre nego što napustim ovaj svet, upoznam svog brata.

Otac je ležao u krevetu pre nego što me je napustio, a zatim mi je ispričao šta se dogodilo onog dana kad se uzrujan vratio sa puta. Njegov kamion u „Nedojdiji“ se pokvario.

Dugo se mučio na vrućem suncu, a onda je neki čovek stao i ponudio mu pomoć. Rekao mu je da živi u blizini i da može da ga povede kod sebe kući i da pozovu pomoć.

Tamo su ga lepo dočekali, ponudili mu hranu i piće, a otac je zvao pomoć da dođu po njega. Na rastanku mu je domaćin rekao da će pozvati najstarijeg sina da ga odveze na dogovoreno mesto odakle će onda šlep služba odvesti mog oca.

Tada je moj otac doživeo neverovatno iznenađenje. Pojavio se čovekov sin pred njim i on je u neverici prvo počeo da se smeje i pitao kakva je to šala. Dečak koji se pojavio pred njim, sin domaćina, bio je identičan meni.

Govorio je drugim jezikom, jezikom „svojih roditelja“, a onda je moj otac doživeo nešto čudno. Nazvao ga je mojim imenom, počeo je da se svađa sa njim, nije razumeo, ali ubrzo mu je sve postalo jasno.

Domaćin je pozvao dečaka i rekao mu da ide u sobu, a onda je ljutito zgrabio mog oca i izbacio ga. Odveo ga je na dogovoreno mesto sa šlep službom i zapretio mu da je bolje da ga ponovo ne vidi.

Pošto je sve prijavio policiji, pozvali su mog oca na razgovor i tada su se opet suočili. Priznao je da je dete usvojeno i da su kasnije dobili svoju decu, ali da nisu mogli da se odreknu usvojenog sina.

Nikada ne bi odustali od njega i nikada nije smeo da zna istinu. Ako ne poslušamo i ako ja ili neko moj blizak pokuša da uspostavi kontakt sa detetom, svi ćemo lose proći.

I tako, hajka za mojim ocem se završila i zajedno sa mojom majkom izgubili su mog brata po drugi put. Moja majka je bila slomljena srca od tuge, a činilo se da je moj otac živeo dovoljno dugo da me vidi kako stojim na nogama kao stabilan čovek. Kada mi je rekao istinu o mom bratu, zakleo me da ga nikada ne idem tražiti, jer su to opasni ljudi i ozbiljno ću ugroziti porodicu.

Krađa mog brata dogodila se pre više od pola veka, ali i dalje gori i boli, jer je sudbina želela da saznamo i on i ja istinu. Neka zemlja bude laka za moje roditelje, a ja se iskreno nadam da ću jednog dana slučajno upoznati svog brata, jer ga i dalje osećam kao deo sebe.