Moja ćerka se udala za mog vršnjaka i otišla da živi na selu – sada „lupa“ glavom, a ja ne znam kako da joj pomognem

Imam veliki problem, pa bih želela da ga podelim sa vama i sa nekim ko će me posavetovati šta dalje. Reč je o mojoj ćerki.

Ona je moje jedino dete i volim je najviše na svetu. Veoma rano je izgubila oca, ali je odrasla u divno dete, na primer bila je najbolji đak u generaciji, upisala je medicinski fakultet i sve je išlo odlično.

Bila je na poslednjoj godini na fakultetu kada je počela da se ponaša neobično. Postala je povučena, često izlazeći s izgovorom da uči kod prijatelja..

Jedne večeri, jedna od njenih prijateljica pozvonila nam je na vrata. Bili smo iznenađeni i ja i moj suprug (njen očuh, ali on je voli kao svoju ćerku) mislili smo da je traži, ali ona je rekla da je i došla jer zna da je ona izašla i da zapravo želi da razgovara s nama.

Tada nam je rekla da se moja ćerka u poslednje vreme ponaša neobično i da je verovatno kriv stariji čovek u koga se zaljubila. Bili smo iznenađeni i nespremni za tako nešto.

Čekali smo je da razgovaramo. U početku je negirala, ali je ubrzo sve priznala. Nije nam rekla ko je, ni čime se bavi, već nam je samo rekla da je upoznala muškarca svog života, da je jako zaljubljena, njena veza traje godinu dana i da želi da se uda. Kada smo je pitali koliko ima godina, odgovor me skroz zatekao.

Ni 10 godina razlike, ni 15 za koje sam bila spremna, već 24 godine !!! Praktično je istih godina kao i ja! Njena ljubav je moj vršnjak!

U trenutku sam poludela i počela da se bunim, rekla sam da nema šanse da se uda za takvog starca , da ne odobravam takve stvari, ma ne sećam se šta sam joj sve rekla. U jednom trenutku mi se suprostavila, a ja sam je udaljila rukom od sebe, pa se ona rasplakala i zatvorila u svoju sobu.

Suprug me je smirivao, ali teško sam se mogla smiriti bez gomile sedativa. Od tada je započela naša tužna priča. Zabranila sam joj da ga viđa, stalno smo se svađali kod kuće, postala je nepodnošljiva.

Jednostavno nisam mogla da ga prihvatim, mnogo me je bolelo, pogotovo jer sam saznala da je razveden čovek sa decom iz prethodnog braka. Koji bi se normalan čovek usudio da zavede devojku tako mlađu od sebe?

Ubeđivali su me da je to na Zapadu sasvim normalna stvar, samo nije ovde na Balkanu jer patimo od „onoga što bi drugi rekli“.

I tako, bila sam ljuta i uvređena, nisam mogla da prihvatim njenu odluku da se uda za takvog muškarca, bila sam ljuta, povredilo me, a danas me još više boli. Otišla je jednog dana i nikada je više nismo videli.

Nismo se videli ni čuli skoro godinu dana, ali srce majke u meni je popustilo. Srce bi mi puklo, morala sam da je vidim, bliže se praznici, tužna sam bez nje. Saznala sam da se udala u obližnjem selu, pa sam zamolila muža da je potražimo. Prošlog vikenda smo je posetili.

Bila sam u čudu kada sam je videla, nisam je mogla prepoznati. Za manje od godinu dana ostarela je 5 godina, ugojila se preko 10 kilograma. Živi život poput seljanke, hrani stoku, svinje, kokoši, pazi svekrvu i svekra koji su bolesni i leže…. ali me je najviše zabolelo kad sam joj videla žuljeve na rukama.

Da vam ne pričam dalje, veoma je dirljivo, plačem. I rekla sam joj da pođe sa nama, da je vratimo, da završi fakultet, samo nekoliko ispita joj je ostalo, biće sve u redu.

Znam da je njoj bilo teško, cela je drhtala, jedva se suzdržavala da ne zaplače, ali samo mi je šapnula: Mama ja bih došla, ali ne mogu! To nije moguće! I nemojte me više posećivati, zaboravite me!

I normalno je da sam napravila scenu, on nije bio kod kuće i zbog toga je imao sreće, jer ko zna šta bih uradila. Molila sam je i molila da pođe s nama, ali bila je odlučna da ostane. A sada će duša da mi prepukne, još mi je teže i ne znam šta da radim.