Mislila sam da kod kuće imam decu „anđele“ – ali nakon što sam prestala da idem na posao, videla sam šta imam

Zbog pandemije koronavirusa koja je zahvatila svet, mnogi su primorani da rade od kuće kako bi smanjili rizik od infekcije.

Rad od kuće mnogim ženama izgledao je kao odlična prilika, jer bi više vremena provodile sa svojom decom i mužem. Ali nekima od njih ta ista prilika pretvorila se u najgori san.

Iako se njihove odgovornosti i produktivnost nisu smanjivali i morale su da rade toliko koliko i na poslu, neke žene su bile prisiljene da povećaju svoju produktivnost kod kuće. Ovo je priznanje majke koje prenosimo u celosti:

„Od prvog dana vanrednog stanja zbog pandemije koronavirusa, kompanija nam je obezbedila posao od kuće. Isto radno vreme, samo sam morala da sedim u nekom uglu kuće.

Sve sam to vrlo brzo organizovala i karantin mi u početku nije bio težak. Uživali smo dok smo bili zajedno, jer se stariji sin vratio iz drugog grada u kome je studirao, mlađi sin nije smeo da izlazi, a muž nije mogao da radi zbog epidemije.

Bilo je manje-više isto, samo što sam pauze koristila da popijem kafu sa porodicom. Pošto im je bilo pomalo dosadno, odlučili su da mi eksperimentalno skrate vreme u kuhinji. Bila sam oduševljena.

Znala sam da su moja deca, iako su bila muška, zlatna i vredna. U početku je sve bilo savršeno, ali skoro dva meseca ne mogu da se izborim sa njima.

Naime, sada me doživljavaju kao nezaposlenu majku. Oni su ovde, ja sam stalno kod kuće, „ne idem“ na posao i sada sam, kako su me razumeli, samo domaćica.

Kakve to veze ima sa činjenicom da imam posao i radim od kuće – citiram: „Šta je tvoj problem majko?! Dakle, radiš od kuće, nigde ne ideš, teško ti je da opereš tanjire! “

Tanjire ?! To nisu samo tanjiri! Svaki dan je puna sudopera, čitava je kuhinja prekrivena prljavim sudovima. Ne propuštaju nijednu šolju kafe, šolju da je uzmu i uprljaju.

Sudopera je puna kao da je vojska ručala! Pa čak i kad im padne na pamet da uključe rernu i prave lazanje ili makarone sa sirom, samo jos veći haos naprave.

Na početku sam ih hvalila, bila sam oduševljena momcima i ponosna, a bogami i na sebe. Sad, posle posla (koji radim kod kuće) odem na drugi posao i operem celu kuhinju, za šta mi treba još najmanje sat vremena, a niko mi ne plaća prekovremeni rad, a ne dobijam ni slobodan dan.

I sada razmišljam o tome kako me je dok sam išla na posao, uvek čekao čist i prazan umivaonik. Manje-više sve je bilo na svom mestu.

A onda sam se setila, da je jedan kod kuće samo za vikend, drugi ide u školu, pa na trening, pa nije kod kuće, ponekad jede, muž ide na posao, tako da nema ko da zaprlja stan.

Kako sam ih pustila u kuhinju ?! Neće više ulaziti u nju! Mnogo vam hvala! A ako uđu, neću prati za njima, pa kad nemaju ništa čisto, nadam se da će se setiti da operu bar za sebe.

A ulaz u dnevnu sobu je sasvim druga priča i nimalo nije bajkovita.