Miloš je jedini srpski vojnik koji je odbio da se povuče sa Kosova: Uz gusle je do poslednjeg daha branio rodnu kuću

U našoj prošlosti ima mnogo primera herojskih postupaka, gde su upravo obični vojnici dali ono najmilije u odbrani svoje zemlje – onih koji su svoje živote položili na oltar otadžbine.

Jedan od takvih je svakako i Miloš Ćirković, šumar iz Peći. Te 1999. godine kada se nesr.eća srušila na ceo srpski narod, posebno na onaj na Kosovu i Metohiji, ovaj hrabri čovek pokazao je da je odbrana rodne grude ponekad bitnija od života.

Potpisan je Kumanovski sporazum i bom.bardovanje okončano. Sa Kosova i Metohije tekle su tužne kolone vojske koja se povlačila, a nije bila pora.žena i civila koji su napuštali svoja vekovna ognjišta, znajući da posle odlaska državnog aparata Srbije sa Kosova i Metohije imaju samo dve opcije – da odu i spasu živu glavu ili da budu brutalno po.bijani na kućnim pragovima.

Pred njihovim očima oživele su slike iz istorije – bruta.lnosti Albanaca iz vremena otomanske okupacije, zločini iz balkanskih i svetskih ra.tova, a još su bili sveže rane iz Titove Jugoslavije i te.rorističkih napada OVK, pišu beogradski mediji.

Međutim, Miloš nije bio u toj koloni. Videći šta se dešava, da je nesr.eća pred vratima, doneo je odluku. On ostaje, ne ide, nikada neće napustiti mesto gde je ugledao svetlost dana, mesto gde su njegovi dedovi i pradedovi pustili svoje korene. Ostao je u svojoj kući. Rešen da je odbrani ili da um.re.

Na poziv i pokušaje da ga nagovore da krene odgovarao je:

– Ja ne idem, ostajem. Vi idite, svi ste izdali, svi ste nas prodali.

Bivši šumar i vojnik zabarakadirao se u svojoj kući i nakon toga danima pružao otpor albanskim tero.ristima koji su u svom pohodu uništavali sve pred sobom.

Ostaće upamćen kao jedini srpski vojnik koji je odbio da se povuče sa Kosova i Metohije. Zauvek je ostao u svom gradu, što mu je bila i želja i namera.

Izvor: espreso.rs