Miljana: Ona je moja sestra, ali iskreno nisam verovala da će to učiniti

Svako od nas želi da može sebi da priušti pristojan život. Neko uspe, a neko nažalost ne. Iz dana u dan radićete čitav dan i na kraju ćete videti da niste uspeli ništa da uradite i otići.

Takav je život kod nas. Sa 32 godine još uvek nemam na šta da se žalim. Do sada sam prošla i dobre i loše stvari, ali ne odustajem.

Moji roditelji su još uvek živi, a ja imam mlađu sestru. Uvek smo živeli skromno, imajući samo osnovne stvari. U mladim godinama lagala sam sebe da sam zaljubljena i udala se za nekoga za koga sam shvatila da ga dobro ne poznajem i nakon godinu dana smo se razveli.

Dobro je što nismo imali dece. Od tada mi je sestra bila najveća podrška i uteha. Da nije bilo njenog nagovora da ponovo krenem da radim, ne znam šta bi mi se dogodilo.

Učila je iz mog iskustva i grešaka i evo je, bar za sada, u srećnom braku. Ona je pet godina mlađa od mene i bila je vrlo izbirljiva pre nego što se udala za mog zeta. Mislim da nije pogrešila, ali vremenom njihova veza će se pokazati.

Mojim roditeljima je počelo da pada na pamet da je pitaju kako da podele imanje, kojoj šta da ostave, i da se ne ljutimo jedni na druge jer smo živeli pod istim krovom, delili smo sve stvari. Ponašanje moje sestre iznenadilo nas je sve.

Bila je odlučna da ne uzme ništa od očeve imovine i mogli su sve da ostave meni. Imala je sve, a bogami se i udala u dobrostojeću porodicu.

Otac ju je nagovarao da uzmem bar neku sobu u kući ili vikendicu, ali ona nije htela, tako da su mogli sve da ostave meni. Da sam na njenom mestu, učinila bih isto.

Tog dana donela je vrlo bitnu odluku, iako će se možda jednog dana predomisliti. Nije da mi zaista nešto treba, dovoljno je što još uvek živim sa roditeljima. Možda se jednog dana ponovo udam, ne mogu biti stalno sama.

U početku sam se osećala nekako poniženo, kao da me sestra gleda s visine. Kao da je u fazonu – ja sve imam, ne treba mi ništa, sve zadrži. Kao da ostatke ostavlja meni ili zato što se mučim, bez muža sam, pa želi da učini humano delo.

Tako sam neko vreme bila zamišljena i nisam znala šta da radim, pitala sam se da li će vremenom da se promeni, pa da traži deo nasledstva.

Kako je vreme prolazilo, a ona je primetila da mi se nešto događa, pa sam s teškom mukom jedva mogla da joj kažem, nisam htela da to moje razmišljanje stoji kao tajna među nama.

Moja sestra me je uporno uveravala da to nije istina, da ne treba da se osećam inferiorno u odnosu na nju, da je novac nije promenio, i da je to učinila s iskrenim i dobrim namerama, jer je zaista želela da sve ostavi meni.

Moja porodica je sigurno nije mogla ostaviti bez ičega, našli su način da joj nadoknade što ništa nije tražila od imanja. Samo znam puno slučajeva kada navodno u početku ništa ne traže, a nakon mnogo godina padne im na pamet da imaju roditeljski dom i počnu da se svađaju sa porodicom.

Evo, koliko je porodica završilo na sudu zbog dece koja u zrelim godinama žele deo nasledsta, a šta će im zapravo, pa oni su već stvorili svoj dom i njihovo vreme je prošlo. Takve stvari najviše donose neslogu među članovima porodice.

Pa zašto da se svađamo, lepo ćemo sesti i dogovoriti se ko šta želi da uzme, roditelji će se složiti i posao će biti gotov. Veoma sam zahvalna svojoj sestri za ono što je uradila, zaista je skinula teret i sa sebe i sa mene, kako ne bi došlo do svađe i podele između nas dve. Oduvek smo sve delile zajedno.