Milan (5) živi s bakom u udžerici u kojoj nema struje i vode, po vodu idu na groblje, greje ih sveća

Ljudi ucveljeni, svako brine neke svoje brige. Sve do jednog trenutka u kom apsolutno svi zaćute. Petogodišnji dečak, sa improvizovanim zmajem, trči kroz groblje.

Svog zmaja napravio je tako što je karton privezao kanapom. Trči među grobovima, skače, smeje se.

A kako i ne bi, u tako malim godinama. Skače po onim velikim betonskim pločama, koji će nekada biti grobovi.

Juri među spomenicima, vere se po drveću. Srećan je, kao da pojma nema gde se nalazi.

Svako ko dođe na groblje, ma u kakvim mukama bio, ne može da ga ne pozdravi, da mu se ne nasmeje. Dok se Milan igra, njegova baka Ljubica ovde puni balone s vodom.

Osam balona na improvizovanim kolicima, jedan po jedan. Na česmi groblja.

Natoči balone do vrha, pa sve to vozi kući, sa unukom kog čvrsto drži pod ruku preko pešačkog prelaza.

Žive u straćari koja gleda tačno na groblje, u ovom elitnom naselju kroz koje tako često projure besni autmobili koji koštaju kao stan u Beogradu.

Nemaju ni struju ni vodu. Usred Bežanijske kose, usred Beograda, u 21. veku!

Milan je jedan sasvim običan dečak. Negovan, fino obučen, nestašan. Voli igračke, puške, kamione, dinosauruse, a želja mu je da ima i nunčake. Baš kao Mikelanđelo iz Nindža kornjača.

Ipak, iako on izgleda kao da živi jedno sasvim normalno detinjstvo, nešto ga razlikuje od drugih mališana.

Nasmejani dečak živi u straćari.

Toalet nemaju, samo nešto poput poljskog wc-a. Jedna soba uređena je poput dnevne, u drugoj su samo gomile stvari.

Tu dečak jede, spava, igra se.

Nema tablet, nema kompjuter, niko ga ne moli da pojede svoj obrok. Baka Ljubica im svetlost obezbedi tako što s groblja pokupi ostatke sveća, pa od pretotpljenog voska napravi sveće. I to je puka improvizacija, baš kao i dečakov zmaj, baš kao i toalet, baš kao i njihov dom.

Jedino je njegova sreća prava. Ima svoju plastičnu pušku, koju je dobio na poklon.

Nišani i puca, a kad mu posle par minuta to dosadi onda skače po nameštaju dovučenom ispod nadstrešnice kuće. Ako se pojave mačići, i s njima se pošteno izigra.

Nije tužan, nije mu nikad dosadno. Ne smeta mu što ne živi u lepoj kući, što nema možda baš sve što poželi. A trebalo bi.

Dok se smeje, baka Ljubica suze lije. Prošla je, kaže, pakao.

– Ovde sam već 20 godina. Pokojni muž radio je u JUL-u, ja u umro je u 41. godini. Tada sam radila u fabrici satova. Posle njegove smrti, uspevala sam nekako da se krpim za kirije. Ćerka Biljana tad je bila mala, kao Milan sada. Kad sam ostala bez novca za kirije, odem u samački, imala sam pravo na to. I odatle me izbace, poskidaju mi sa stana prozore. Po snegu ostanem na ulici. Odem kod nekog čoveka da plaćam kiriju tu na Vojnom putu, dva meseca platim, a treći nisam imala. Molim da me sačeka, a on me izbaci. Ćerka mi je bila u vrtiću, a ja za kvaku, kad ono – brava promenjena. Nisam ni stvari imala, ni dete nisam presvukla. Grejala sam se u vrtiću po nekoliko sati dnevno, išla na posao, i sve tako… Sedam dana sam sa detetom tako bila na ulici.

Ljubica više nije imala gde.

– Tada sam čula za ovu baraku ovde. Tu su bili majstori koji su zidali zgrade, ovde nisu čak ni noćili, nego se samo presvlačili. Ovi što me dovezoše kad sam uspela da ivučem svoje stvari iz tog zaključanog stana sve su mi po ulici prosuli. Sve što sam imala, svaki tanjir, sve – samo su izručili prikolicu. Kažu, to što se useljavam u baraku je bespravno, pa da ih ne uhvati policija. Ej, bespravno! Samohrana majka ulazi bespravno u straćaru, da joj dete ne bi kisnulo…

Pokušavali su više puta za ovih 20 godina da ih isele. Ljubica u šali kaže da nekim bogatim komšijama smeta pogled na groblje. Bune se što je udžerica obrasla u korov u jednom takvom elitnom naselju, a niko se ne pita kako je unutra živeti – sa malim detetom.

– Tad su majstori imali vodu, ali kad su srušili ostale barake isključili su je. Struje ovde nikad nije ni bila. Dovijam se tako. Naspem vodu u balone na groblju.

– Ložim drva na staroj peći. Tu se greje, tu se kuva. Na toj peći zagrejemo vodu, pa s njom se obavlja šta mora. Tako se pere veš, suđe, sve. A i ona je dotrajala…

Dečak se igra oko dvorišta, tamo gde je nekad bio wc. Tu na poljani ispaljuje svoje plastične metke, iz svoje plastične puške, a potom ih sakuplja, i tako više puta, s beskrajnom energijom.

– Wc nam je bio ranije ovde. Tu sam okolo zaklanjala sa starim ćebićima, a onda su mi to rušili, pa smo cev stavili u prostoriju barake.

Uvodi nas u „novi wc“. Unutra je samo wc šolja.

Plastične kadice za bebe koje vise prikucane za po jedan ekser na zidu. To je sve.

Milan ima i brata, ali ne žive zajedno.

Njegova mama bila je žrtva porodičnog nasilja, kad je kao mlada devojka otišla kod momka s kojim se zabavljala i za njega se udala. Najpre je rodila sina Jovana, koji je od ove godine đak prvak. Kad je počeo da je tuče, majka Ljubica, Milanova baka, dovela ju je u udžericu na Bežaniji. Sin Jovan pripao je ocu, a kada je dete pocrnelo od muke dovela u Beograd, saznalo se da je trudna.

– Eto, Milan se ni rodio nije, a ja sam ga pazila kao malo vode na dlanu. Rodio se živ i zdrav, za pet godina koliko ima tri puta nije bio kod lekara. Zdrav dečak, mažen i pažen. Samo želim sve za njega, da odrasta lepo, da se ne muči, da ga niko iz kuće ne isteruje, da ne živi u mraku. Ne želim niti sam ikada želela luksuz, samo ono osnovno.

Dok žena na ivici suza ponovo prolazi kroz 20 godina sećanja na agoniju koja i danas traje, on se i dalje smeje. Jede slatkiše, i potpuno bezbrižno, ispred improvizovanog doma igra se sa svojim improvizovanim zmajem.

Voleo bi i on da ima pravi dom.

Da se razumemo, udžerica i svakodnevni odlasci na groblje po vodu nisu detinjstvo. Ni taj improvizovani zmaj, već pravi, šareni, onaj koji leti. Ne ovaj karton koji se vuče po podu za jednim dečakom koji razdragano trči.

Majka i baka takođe bi volele pravi dom za Milana. Ili barem ono osnovno – struju i vodu. Rade ponekad, peglaju, čiste stanove, ali to nije dovoljno za pravi dom. Kucali su, i kucaće na sva vrata na koja mogu.

Ukoliko želite da uplatite ovoj porodici pomoć, to možete učiniti na račun:

Raiffeisen banka

Ime i prezime: Zdionica Ljubica

Broj tekućeg računa: 265-0000005551329-47

Izvor: espreso.rs