Markovići imaju šestoro dece: Kažu im „Šta će vam toliko“, a oni su srećna porodica i ništa im ne fali

U Srbiji prema zvaničnoj statistici živi gotovo milion i po porodica s decom, ali najmanje je porodica s petoro i više dece odnosno oko 0,4 odsto. Porodica Maline i Nebojše Markovića (50) iz niškog naselja Duvaništa pripada grupi koja ne dostiže ni pola procenta. Marković su roditelji šestoro dece, a u Nišu se porodice sa tolikim brojem deteta mogu izbrojati na prstima jedne ruke.

Malina (45) i Nebojša postali su prvi put roditelji 1997. godine kada su dobili Filipa. Za njim je stiglo još petoro dece – Kristina (1998), Jana (2002), Luka (2003), Dimitrije (2005) i Iva (2012).

Prema rečima Maline Marković, ona i njen suprug su još na venčanju planirali veliku porodicu i „tri, četiri“ deteta.

– Moj suprug je jedinac i priželjkivao je da ima veliku porodicu. Stalno je govorio ‘ti imaš dve sestre, imaš kome i da se pohvališ i da se požališ, a ja nemam nikoga’. Ja takođe smatram da je bolje imati više dece, da sutra, kad nas ne bude bilo više, mogu da se oslone jedni na druge – rekla je Marković agenciji Beta.

Ona je kazala da je, zbog toga što ima šestoro dece, stalno čuje osude ljudi iz okruženja.

– Mnogo je ljudi koji kažu ‘ma šta će vam toliko dece’, međutim, ne slušam ih i ne zanima me ko šta priča. Mi smo jedna srećna porodica, deca su nam hvala bogu živa i zdrava. Suprug radi u Kliničkom centru, ja u ‘Leoniju’ – rekla je Marković.

Filip i Kristina su završili školu i takođe rade u „Leoniju“, dok ostala deca idu u školu, ali se pored toga Jana bavi i manekenstvom, Luka trenira košarku, a Dimitrije fudbal. Prema rečima Milene Marković, sada je sve mnogo lakše, zato što su deca porasla, pomažu mnogo u kućnim poslovima i umesto dve, sada u kući imaju četiri plate.

– Bilo nam je dosta teško dok su deca bila mala i dok smo smo živeli u selu Brestovcu pored Leskovca. Izdržavali smo se od Nebojšine radničke plate u Kliničkom centru i svekrvine male penzije. Bavili smo se poljoprivredom, ali u poljoprivredi sve što zaradite morate ponovo da uložite u zemlju – istakla je Marković.

Ona je kazala da su imali težak period i nakon što su 2013. godine iznajmili stan i preselili se u Niš, ali su morali da se presele jer u selu više nismo mogli da „sastavljaju“ kraj sa krajem.

– Filip je u to vreme trenirao fudbal u Radničkom, a Kristina je trebalo da podje u srednju školu u Nišu. Samo za njihove autobuske kartice trebalo je da plaćamo mesečno skoro 11.000 dinara – objašnjava Marković.

Ona je kazala da porodica ne oskudeva ni u čemu, da mogu da kupe deci sve što im je neophodno za život i da starija deca koja rade pomažu i kupuju stvari za mlađu decu.

– Troškovi jesu veliki, najviše para dajemo za hranu, ali dosta toga i sama spremam, mesim pite, peciva. Nemamo nikakvu pomoć sa strane, um.li su i moji i muževljevi roditelji. Ne primamo nikakvu socijalnu pomoć, a za dvoje najmlađih nisam imala ni materinski dodatak zato što su peto i šesto dete, a propisano je da mogu da primaju samo porodice sa četiri deteta – istakla je Marković.

Markovići su 2017. godine dobili od grada na korišćenje socijalni stan u ulici Majakovskog. Ugovor o zakupu su potpisali na tri godine ali se nadaju da će im nakon isteka tog vremena ugovor biti produžen, jer ne mogu da se vrate u Brestovac da žive.

– Kad bi tamo živeli ne bi mogli samo za mesečne autobuske kartice da zaradimo, najmanje šest kartica za prevoz bi nam trebalo – rekla je Marković.

Izvor: telegraf.rs