Marko me je pitao: Tata, zašto smo siromašni – evo mog odgovora

U manastirskoj crkvi širio se miris tamjana, a luster je podrhtavao u ritmu, dok su svi u jedan glas govorili „Oče naš“! Bližilo se vreme Svetog Pričešća. Marko je stajao pored oca moleći se pognute glave.

On, otac, bio je revnosni vernik, zidar po zanimanju i vrlo dobar čovek, koji je od malih nogu uveo decu u veru i redovno ih privodio zajednici. Ali danas, tokom čitave Liturgije, Markova pažnja bila je usmerena u levu stranu, na dečaka njegovih godina koji je bio malo arogantan. Bio je moderno i skupo obučen.

Marko je pogledao sopstvene cipele i tužno ih uporedio sa dečakovim skupim patikama … S rukama na prsima Marko se pričestio, a odmah zatim i otac.

Dok je ćutke držao oca za ruku na putu, na izlazu iz manastira, Marko je tiho i iznenada pitao: Tata, zašto smo siromašni i zašto je moja odeća toliko stara i nasledjena od starijeg brata?

Otac iznenađeno i zbunjeno odgovori: Sine, važnije je da je čisto i najvažnije je ono što nosimo ispod odeće. Marko, kao da nije čuo i ovaj put je nestrpljivo i nervozno rekao:

-Tata, pogledaj to dete, vidi samo kakve patike nosi, kakvu košulju … Slične sam video u školi.

Kada je otac pogledao Marka, primetio je da mu se brada tresla, a suze su mu kapale niz obraze. Uzeo ga je, zagrlio obema rukama, pogledao ga i rekao: Marko, da li želiš takvu odeću i obuću?

– Želim… Pljesnuo je Marko rukama. Ura!

Sledećeg trenutka otac je otišao kući, poneo nešto sa sobom i već su bili u gradu. Za manje od sat vremena Marko je izgledao kao iz modnog časopisa. Otac mu je kupio zaista skupe stvari.

Sretno je skakutao i zagledao se u izloge oko sebe. U jednom trenutku Markov pogled je privukao jedan tužan prizor. Na trotoaru je sedeo dečak, pogrbljen, gladan i raščupan. Imao je tužan pogled i zamišljen i nije tražio ništa.

Košulja mu je bila pocepana, na nogama je imao samo jednu čarapu, a cipele su mu bile stare i zgažene, jer mu je noga već porasla. Marku se steglo srce. U detetu na trotoaru kao da je video sebe od pre sat vremena. Oči su mu ponovo zasuzile, ali ovaj put ne zbog sebe.

Uzeo je oca za ruku i odveo ga u pravcu jadnog deteta. Pitao je: kako se zoveš?

„Petar“, odgovori dečak. – Ja sam Marko. A gde su ti roditelji?

– Nisu više živi, odgovorio je Petar kroz suze.

A sa kim živiš?

– Sa bakom, ali ona je stara i bolesna …

U sledećem trenutku Marko je seo pored njega i počeo da odvezuje patike, skinuo je novu košulju i pantalone i zamolio Petra da ih obuče. I tako se dogodilo. Petrovo lice i oči blistale su od radosti zbog nove odeće i zbog susreta sa divnim ljudima koji su bili zabrinuti za njega.

Markov otac je, pak, objasnio Petru koja je kuća u selu njihova i pozvao ga da ga dočeka na ručku kad god zatreba. Marko, prerušen u staru, spakovanu odeću, odlazeći kući, zadovoljno pogleda oca i upita ga:

– Tata, gde si danas našao toliko novca za prelepu odeću za mene? Otac je odgovorio:

– Sine, tokom cele godine, pored ostalih potreba, izdvajam u posebnu kutiju i novac za siromašne. Kad Bog želi da usrećim nekog gladnog, žednog, neobučenog…

– Kad usrećimo jednog od njih, usrećimo Boga. Danas sam uzeo taj novac da tebe usrećim.

– O tata, znači da smo prikupljeni novac dobro iskoristili u dobrotvorne svrhe. Došao je na pravo mesto. Od kovčega za siromašne do siromašnih. Kako je dobar Gospod.

-Da sine. I pitaću te: Kada si bio srećniji, pre nekoliko minuta kada si bio moderno obučen ili sada?

– Tata sada, definitivno, sada sam srećniji. Zato što je i nepoznato dete srećno.

– Dragi moj sine, hvala Bogu što te imam. I hvala mu što je uvek bio sa nama i vodio nas u situacije koje su nam korisne.

I nikad ne zaboravi Marko. Ne stidimo se svoje spoljašnje odeće. Ta stara odeća nas čini skromnim, a kada je nova čini nas gordim. Nema svetlije, lepše odeće od one ispod odeće – one unutrašnje, odeće srca. Eto, Bog vidi tu svečanu unutrašnju odeću i po njoj nas prepoznaje.

Držeći se za ruke i odlazeći kući, svako za sebe, a istovremeno su obojica rekli: Oh, kako je dobar Gospod!