Mama, obećaj mi da nećeš napustiti ovaj svet – znaš da nemam oca, ko će se brinuti o meni

Vesela, nasmejana, raspevana. Tako mi je tekao život dok nije odlučio da se poigra sa mnom. Odjednom se raspao na milion komada. Doneo mi je previše uspona i padova. Kad sam pomislila da je sve u redu, pronašla sam ljubav svog života, a plod te ljubavi bio je naš mali anđeo. Rekla sam to je to, haos je završen.

Ali sve je to kratko trajalo. U deliću sekunde moj srećan život se srušio. Moja najveća ljubav nažalost je izgubila život i ostala sam sama sa bebom starom 20 meseci. Svi snovi više nisu imali smisla. Bol koji mi je dao život učinio me jačom i borbenijom.

U tom periodu života videla sam prava lica ljudi, oko mene je ostao određeni krug rođaka i prijatelja. Morala sam da se promenim i počnem da analiziram ljude i sve stvari koje su se događale oko mene. Nosila sam težak teret na leđima, malo dete, kao i dvoje starih roditelja.

Bila sam kičma kuće, sve je bilo prepušteno meni. Mnogo odgovornosti i bila sam rastrzana na sve strane. Počela sam da posustajem, imala sam hronični umor, ali morala sam da izdržim. Prošle su tri godine kad sam počela da se rešavam bola.

Već sam osećala da se vraćam u neku „normalu“. Osmeh i spokoj počeli su da mi se vraćaju na lice. Kad sam pomislila da će sve biti kako treba, usledio je još jedno iznenađenje koje sam doživela na sistematskom pregledu. Sve se završilo za samo 20 dana.

Eho, mamografija, biopsija i na kraju operacija. Za mene je svet stao. Raak mi je odzvanjao u ušima. Mislila sam da ovo neću preživeti. Mislila sam samo na svog anđela. Znala sam da ima samo mene. Posle operacije započela sam sa hemoterapijom, od kojih su prve četiri bile rizične.

Gledala sam malog anđela kako leži i sa suzama u očima rekao mi je: „Mama, obećala si mi da ćeš uvek da budeš sa mnom, da nećeš nikada da me napustiš. Znaš da nemam oca koji će se brinuti o meni, mama?“

Molila sam se svaki dan da preživim bolest. Išla sam u manastire, izgovarala molitve. Bog mi je pomogao, počela sam da se oporavljam, počela sam opet da se smejem. Pomogli su mi i moji bliski rođaci i prijatelji, od kojih su mi neki mnogo zahvalni što nisam pala u depresiju.

Družili smo se, šetali i smejali se. Imala sam sreće, imala sam i dobar tim lekara koji su dugim razgovorima dodatno radili na mom samopouzdanju. Oni su verovali u mene i verovali su da ću pobediti ovu opaku bolest. Naučili su me da volim i cenim sebe i da ću samo tako pobediti. Sama bolest i hemoterapija imaju svoje posledice, ali to nije ništa u poređenju sa onim kroz šta sam prošla.

Pobednik sam i borac. Želim da živim, volim život. Biti samohrana majka i boriti se sa ovom bolešću je veoma teško i ne može se svako boriti protiv toga. Zahvalna sam Bogu za svaki dan.

Moj moto je da prvo morate da naučite da volite sebe, kad to shvatite, onda ćete sve pobediti, a za sve ostale ćete imati ljubav. Živi život jer on nema reprizu i nema ponavljanja.