Malu Kristinu niko nije video neurednu i neočešljanu, a živi u velikoj bedi: Bogdan i njegova ćerkica jedu dok ne nestane brašna, a posle…

Taj prizor koji sam ja video svojim očima, bio je užasan. To me je naježilo i dovelo u situaciju da tražim pomoć.

Ovim rečima počinje svoju ispovest Miroslav Zlatić, komšija samohranog oca Bogdana Lukovića (56) iz naselja Crnjevo u Ivanjici. Pored Lukovića, koji boluje od multipla skleroze od maja 1990. godine i u invalidskoj je penziji prve kategorije, Zlatić živi već nekoliko godina, ali sve do skoro nije znao s kakvim se siromaštvom hrabro bore njegov prvi komšija Boća (kako ga Zlatić zove) i njegova ćerka Kristina.

Znao je da je teško, ali ni pretpostavljao nije koliko, sve do Kristininog osmog rođendana.

– Kristina je 18. januara slavila osmi rođendan. Došlo je celo odeljenje i njena učiteljica. Pošto smo prve komšije, Bogdan me je zamolio da dođem i poslužim decu, jer se on plašio da zbog nesvestice neće moći. Prihvatio sam, kao i prethodnih godina kada je slavio ćerkin rođendan. Deca su pila sok od jabuke. Bogdan je kupio dva tetrapaka ovog soka, što na 18-oro dece nije bilo dovoljno. Oni su, kada je sve popijeno, počeli s pitanjima „Čiko, ima li još soka?“ Pitao sam Bogdana, ali je on samo slegnuo ramenima i rekao „Nema komšija“. Dao sam im ono što sam našao od gustih sokova, ali sam posle rođendana pitao Boću zašto nije kupio još soka od jabuke, kad zna da ga deca vole, a on mi je odgovorio „Ja sam sve ovo komšija uzeo na veresiju. Piće i torta su bili 2.500 dinara, a ja nisam imao da platim“- priča Zlatić s mukom u glasu.

Tada je prvi put shvatio u koliko teškim uslovima živi ova dvočlana porodica, što se nakon nekoliko dana, kada im je ponovo bio u poseti, samo potvrdilo.

– Jedno jutro sam otišao kod Bogdana na kafu, a on i ćerkica su u tom trenutku doručkovali. U tanjirima jogurt i proja. Drugo jutro, ista priča. Treće jutro on opet zove na kafu, ja dolazim, kad ono isti doručak. Ja komšijski, kroz šalu kažem „Jel’ to omiljeno jelo, ili vam je prešlo u naviku?“. Kaže mi on „E moj komšija, imao sam još dva kilograma projinog brašna i više nemam – priča Miroslav.

Kako kaže, dešavalo se da mu ponekad Bogdan traži po 200 dinara, da bi kupio hleb i mleko, pod izgovorom da je zaboravio novčanik. Tek mu je skoro priznao da u tim trenucima nije imao ni dinara kod sebe i da je čekao penziju kako bi mu vratio dug.

„Nisam ja zaboravio novčanik, nego me sramota više da u prodavnici uzimam na veresiju,“ prepričava Miroslav Bogdanove reči.

Bogdan i njegova osmogodišnja ćerka Kristina žive s 15.000 dinara invalidske penzije mesečno. U iznajmljenom stanu, za koji kiriju nisu platili od septembra. Pored egzistencijalnih troškova, Bogdan svakog meseca mora da izdvoji novac za vitamine, injekcije i lekove koji su mu neophodni kako bi bolest držao pod kontrolom. Ipak, Miroslav za svog prvog komšiju kaže da se bori kao da pored sebe ima i ženu i majku i sestru.

– Niko njegovu ćerku Kristinu nije video ni neokupanu, ni neočešljanu, ni neošišanu. Nema veze što je ta garderoba na njoj polovna, uvek je čista – kaže Miroslav i dodaje da pored njega, Bogdanu pomažu i ostale komšije i rodbina.

Na Miroslavljevu inicijativu javnost je saznala o toeškom životu koji vode Bogdan i njegova ćerkica: Bogdan je skroman i požrtvovan samohrani otac koji ima samo jednu želju – da njegova Kristina bude dobro.

– Najbitnije mi je da imamo krov nad glavom, a najviše me ubije kada dođe prvi, a ja nemam od čega da platim kiriju. Samo se plašim za Kristinu, želim da ona poraste i ojača. Ona je meni život, ona mi daje snagu u ovoj mojoj bolesti, ja bih odavno pao na kolica da mi nije nje – počinje Bogdan svoju priču.

Kaže da je išao i u Opštinu i u Socijalno, ali mu je tamo rečeno da dobija ono što mu sleduje po Zakonu.

– Boli me što sam se mnogo zadužio i što nisam od septembra platio kiriju. Primam 15.000 dinara i taj Zakon me ubija. Ne osećam se dobro, ovo vreme utiče na mene. Ranije sam mogao da vratim dugove, a što sam stariji bolest je sve jača i ne mogu – iskren je Bogdan.

Već tri godine, otkako je imao moždani udar, Bogdan nije stabilan i često se dešava da izgubi ravnotežu. Nedavno mu je bila prepisana banja, a kako nikome nije mogao da ostavi Kristinu na čuvanje, Bogdan ju je vodio sa sobom. U svemu što u životu radi i podnosi, vodi se isključivo time da Kristinu izvede na pravi put.

– Ona je još uvek mala za samostalnost, borim se samo da nju izbavim. Bitno mi je da se školuje, da sutra može sama o sebi da brine. Ja se iz srca zahvaljujem svim ljudima koji su nam pomogli, a ako budem zdrav i normalan, pričaću Kristini o tome kad poraste. Najviše se ipak zahvaljujem komšiji Miroslavu, on zbog nas ostavlja sve poslove i dolazi da pomogne kad god je potrebno – kaže Bogdan i nekoliko puta naglašava da ne može da nađe reči kojima bi izrazio zahvalnost prema svim ljudima koji su pomogli njemu i njegovoj ćerki i ističe da bi voleo da nađe način da im se oduži.

Nakon pisanja Večernjih novosti o slučaju Bogdana i njegove ćerke Kristine, pristigli su paketi hrane, odeće obuće, školskog pribora, ali i novca na njihovu adresu. Bogdana je ipak posebno obradovao poziv dr Nemanje Aleksića, pravnika iz Novog Sada, koji je obećao da će advokatska kancelarija „Aleksić sa saradnicima“ iz ovog grada sa 15.000 dinara mesečno stipendirati Kristinino školovanje, sve dok ono bude trajalo.

Stambeno pitanje porodice Luković i dalje je nerešeno, a postoji mogućnost da zbog neplaćene kirije ostanu bez krova nad glavom. Takođe, mesečna primanja nisu dovoljna čak ni za osnovne, egzistencijalne potrebe. Zbog toga svi ljudi dobre volje mogu pomoći, u skladu sa svojim mogućnostima, porodici koja se lavovski bori kako bi opstala.

Svi koji žele da pomognu ovoj hrabroj porodici mogu direktno kontaktirati Bogdana Lukovića 064/284-8701

Izvor: kurir.rs