Mali Nikola od druge godine prolaznicima govori „Dobar dan“, a njihova reakcija je zabrinjavajuća

Negde na pešačkom prelazu u krcatom Bulevaru despota Stefana, na zadnjim vratima prepune devedesetpetice ili negde u magli beogradskog smoga izgubila se jedna vrlina – ljubaznost. Postali smo ljudi-mašine, koji žure radi žurbe, preskaču prepreke i samo škrto razmenjuju reči. Kaže se tek ono što se mora.

„Dajte mi jedne cigare“, „Je l’ stajete kod Banije?“, „Pomerite se da prođem“, „Kretenu“, „Šta sviraš“, „Zatvori mi vrata pred nosem, idiote“, „Ne treba mi“…

Govore ljudi, onako u trku, tako da ih čujete još pre nego što ste ih videli, a kada ih pogledate – za njima ostaju samo koraci.

A gde je „Dobar dan“? Promrmlja se onako, ponekad i radi reda, kao „D-b-r d-n. Dajte mi jedan burek s mesom“.

Kako bi bilo da, recimo, kažete „Dobar dan“ čoveku koji pored vas stoji na stanici. Ili onako, u prolazu, na polupraznoj ulici? Kakva bi bila reakcija da se osmehnete i klimnete glavom ženi s kojom se mimoilazite na pešačkom?

Pomalo šokantno, ne samo neobično, već i strašno. Odmah sledi neko podozrenje… „Šta li hoće od mene?“, „Da nije manijak?“, „Uhhh, ovaj bi da priča, sigurno je ludak“.

Ali, kada Beograđanin ode na selo ili mali grad, situacija je obrnuta. Dok vam se tamo po navici ljudi javljaju, a vi po navici ćutite, osetićete svu sramotu velegradske otuđenosti.

Nije, zato, slučajno što je današnji dan proglašen Danom ljubaznosti, i to u čitavom svetu. Toliko smo se otuđili da smo odbacili ovu građansku vrlinu.

Strah od nepoznatih je toliki da ljudi zaziru čak i od dece. Mali Nikola, sestrić naše koleginice, ima samo 4 godine i već dve se uporno javlja ljudima koje sretne na ulici, a nekad je čak toliko dosadan da im vikne i sa terase.

Ne samo da im je teško da izuste jednu reč i nasmeju se dečaku, već ga neretko i mrko pogledaju, u smislu „Mali, nije to lepo“. Neki se čak i izbeče, zbune, pa se pitaju se odakle ga znaju. Najveći šok je kada on ponovi to „Dobar dan“ drugi ili treći put.

Dete ne zna za suzdržavanje, njemu su prolaznici zanimljivi i želi da im skrene pažnju. A zašto se mi odrasli suzdržavamo u nečemu što bi trebalo da bude deo vaspitanja i ljudskosti uopšte?

Naravno, nećemo se javljati svim putnicima punog autobusa ili prolaznicima u Knezu, ali zar nije red javiti se nekome koga sretnete tamo gde nema ljudi ili u nekom malom prostoru poput lifta ili lekarske čekaonice? Možda i onome s kim delite klupu u parku…

Otuđenost prelazi u čistu nekulturu kada krenemo jedni drugima i da se obraćamo bez manira. To mogu najbolje da opišu vozači autobusa. Kako nam je ispričao Sima Šarik, vozač GSP, ljudi mu prilaze „na prepad“, pa bez pozdrava i izvinjenja „pucaju“.

Tako se i sam začudio kada mu je čovek na Vidikovcu prišao i rekao „Dobar dan“.

– Kada sam vozio 89, dolazi čovek 55-60 godina i uljudno me upita, uz prethodno „Dobar dan“, gde treba da siđe, i bio je sasvim pristojan. Pitam ja njega, „Izvinite, odakle ste vi?“. Kaže čovek „Iz Kragujevca, zašto?“ – priseća se Sima.

Kaže, objašnjava mu, neobično je to „Dobar dan“, jer nije navikao da ga putnici najpre pozdrave, pa da onda pitaju ono što ih zanima.

– Kaže on meni „Pa valjda je to normalno, prvo da se kaže dobar dan, mislim, kako drugačije?“. I u tom momentu dolazi drugi putnik, gazi jednom nogom na prag, cigara u zubima i kaže: „Jel staješ kod pijace“? Ja se okrenem prema ovom prvom i kažem „E o ovome vam pričam“ – priča vozač.

Izvor: telegraf.rs