Koliko je trebalo da se radi u bivšoj Jugoslaviji da se kupi automobil?

Mnogi se danas sa nostalgijom prisećaju i tragaju za „zlatnim vremenima“ u bivšoj Jugoslaviji, jer je život bio lepši i lakši, a mnoge stvari su bile pristupačnije.

Kada govorimo o bivšoj Jugoslaviji, ne možemo a ne spomenuti automobile koji su se vozili u to vreme.

Ponuda pristupačnih automobila bila je oskudna, a za najjeftinijeg od svih „jugovaca“, za Yugo 45 Koral, prosečni građanin je morao raditi 30 meseci. Štaviše, ovo je bio drugi najjeftiniji automobil na tržištu.

Ispod njega dostupan je bio Fiat 126, takođe poznat kao „peglica“, model koji je u jednom trenutku proizvodila i Zastava.

Krajem 80-ih, „peglica“ je dobila motor od 26 konjskih snaga i veći prostor u kabini. Za ovaj automobil bilo je potrebno 19 prosečnih plata.

Uz jednu mesečnu zaradu plus, prosečni Jugoslovenac mogao je priuštiti Škodu 120L, a ukupno je prosečno 35 plaća dodeljeno Renaultu 4.

Najpristupačniji kompaktni porodični automobil bio je za 38 plata, zatim Ruski Moskvič Aleko (42 prosečne plate) i Lada Samara za 54.

Međutim, srednja klasa je tražila nešto više, na primer Yugo Florida za koju je trebalo da se izdvoji 75 prosečnih mesečnih plata, ili VW Golf II dizel za koji je trebalo da radi 96 meseci ili punih osam godina.

Renault 19 i Fiat Tipo su skuplji za neku platu plus.

Polako dolazimo do najskupljih automobila u to vreme koji se retko mogu videti na putevima širom Jugoslavije. Priča otvara italijansku lepotu Alfa 164 sa fantastičnim V6 motorom i cenu koja je ekvivalentna 322 prosečnim platama. Još skuplji je bio Opel Omega, kao i francuski Renault 25, za koji je prosečni jugoslovenski radnik radio 404 meseca, odnosno ceo svoj radni staž.

Na samom vrhu su bile nemačke zveri – BMW 750iL je zahtevao 912 prosečnih plata ili tačno 76 godina radnog staža, a za Mercedes 560 SEC trebalo je da se radi 1,231 mesec, ili prosečni da radnik radi nešto više od 102 godine radnog staža.