Kako su kumovi postali proizvođači olovaka koje su stigle sve do Aljaske: „Hteli smo samo da zaradimo za letovanje“

Dva kuma, jedan Božić i jedna Guča – reklo bi se kakve to veze ima. Ipak, spona ova tri pojma otišla je tako daleko, da su Nikola Mirković i Nemanja Marković, od prijatelja i studenata u jednoj noći postali proizvođači drvenih olovaka, a neobični splet okolnosti odveo je taj njihov proizvod čak do daleke Aljaske.

– Došao sam te 2015. godine na Božić, uoči porodične slave kući u Gornji Milanovac i kao mnogo puta do sad Nikola i ja smo do kasno u noć diskutovali o raznim stvarima. Ovaj put smo razmišljali šta bismo to mi mogli da napravimo brzo, neki suvenir i da ga nekako sklepamo do Guče i tamo prodajemo. Hteli smo da zaradimo neki dinar za letovanje – priča za Klik do posla Nemanja Marković (28) kojem je do završetka studija na Policijskoj akademiji ostao jedan ispit.

I tako, priča Nemanja, u naletu ideja, reše jednu da malo bolje razrade, ali i im u tom trenutku zafali olovka. Malo u šali, malo u zbilji shvate da je to ipak najbolji proizvod koji svima treba – hemijska olovka od drveta. Ostalo je istorija.

– Tada sam shvatio da sam bolji domaćin i od čuvenog Ivka u Ivkovoj slavi, jer on je svoje goste za slavu gostio tri dana, a moj drug Nikola je kod mene ostao osam meseci nakon toga. Zajedno smo počeli da se bavimo stolarijom, da tražimo mašinu, da tražimo drvo i sve stvari koje su nam bile neophodne – priča Nemanja i dodaje da Nikola nije morao da ide na predavanja u Čačak na Tehnički fakultet pa se bukvalno uselio kod njega da bi sve što rade bilo uspešnije.

Kažu da je period traženja bio najteži, ali ne zbog manjka iskustva, već, kako objašnjavaju zbog godine rođenja.

– Kakvo god odelo da smo obukli i ozbiljan pogled da smo napravili, kad ljudi sa kojima smo želeli da sarađujemo čuju da imamo nepune 24 godine, odmah nas shvate neozbiljno i krenu da nas ubeđuju da se ne upuštamo u ovo da ne znamo kako taj posao funkcioniše. Ipak, mi smo bili uporni – kaže Nikola i dodaje da su nakon dugog lutanja došli nekako do svoje prve priručne mašine.

Na pitanje, koji novac su uložili u tu prvu mašinu, kažu da je sve bilo od sopstevnih izvora. Nemanja je vikendima radio u lokalnom kafiću, a Nikola noćne smene kao čuvar u jednoj firmi, a svaki dinar su ostavljali sa strane da bi uložili u svoju ideju. Nisu još ni kako treba počeli da proizvode olovke, odlučili su da odu u jednu kladionicu u Čačku i da probaju tamo da ponude svoje drvene olovke.

– Ma nismo ni iz grada izašli kad nas je gazda pozvao i rekao: „Ovo je nešto nesvakidašnje, od danas sarađujemo“. Mi smo mu oobjasnili naše proizvodne kapacitete, dogovor je pao da mu za početak snabdevamo jedan grad, tačnije da napravimo 2.000 olovaka, a on je želeo za celu Srbiju to da pravimo – objašnjava Nemanja i dodaje da je u tom trenutku krenula panika, jer oni nisu ni imali prostor u kojem rade, pa su od njegove dnevne sobe napravili radionicu.

„Doći ću brate, samo nemoj više da šmirglam“

Navode da je njihova mašina u tom trenutku mogla da napravi 10 olovaka za sat, tako da su oni po ceo dan radili. U tome su im se pridružili prijatelji koji su im pomagali u šmirglanju i pripremanju svega što je neophodno, a kasnije su, u šali govore, prijatelji govorili kada bi ih Nikola i Nemanja pozvali: „doći ću, brate, samo nemoj, molim te više da šmirglam“.

U jednoj od tih njihovih šmirglanja uslikao ih je prijatelj koji je kasnije otišao u Ameriku preko razmene studenata. Ne sluteći, to je bio presudan trenutak za njihov mali biznis.

– Nedugo potom pozove nas taj drug i kaže: „nadam se da se nećete ljutiti, ali ja sam vašu sliku i te olovke pokazao jednom drugu Srbinukoji živi na Aljasi i on je rekao da je stvarno super to što radite i da hoće da uloži u vas“. Ne znam ni kako to da nazovem nego dar sa neba – kaže Nikola koji dodaje da im je on obezbedio mašinu koja umesto onih deset olovaka u satu, sada pravi deset olovaka u minuti.

Od tada je njihova proizvodnja doživela potpuni procvat. Njihova firma pravi olovke za sve moguće namene: kladionice u celoj Srbiji, kancelarije, vinarije, pekare, farmaceutske kompanije, a sada bi trebalo da otpočnu svoj izvoz na Aljasku.

Izvor: blic.rs