Kada sam pokucao na njegova vrata za pomoć, otac me nije ni prepoznao

Oženjen sam, imam dragu suprugu i dvogodišnjeg sina. Oduvek sam se pitao, ali tek sada nakon što sam i sam postao otac, kako je otac mogao da me napustiti i nikad ne pita za mene.

Ne živimo u različitim zemljama, niti u različitim gradovima. Obojica živimo ovde, u Beogradu, ja na jednom kraju, a on na drugom kraju grada.

Moja majka i on su se razveli kada sam imao 8 godina. Muzičar je, pa je retko dolazio kući. Stalno se svađao sa mojom majkom, pa je možda bolje što su se razveli.

No, od trenutka kada je moj otac napustio prag naše kuće, nikada nije svratio, bar na kratko, nijednom nije pozvonio na naša vrata, nijednom nije pozvao …

Redovno je plaćao alimentaciju i toliko. Imao sam nejasna osećanja, ne mogu vam to opisati. S jedne strane mi je bilo žao moje majke zbog svega što joj je učinio, bio sam i ljut na njega jer mi je poremetio moje detinjstvo – morao sam prebrzo da sazrem i postanem čovek, a s druge strane sam ga voleo i čeznuo za njim.

Čeznuo sam da čujem njegov glas, čeznuo sam da me pozove, svakog rođendana sam čekao da mi pošalje barem čestitku … ali ništa. Od mog oca nije bilo ni traga ni glasa.

Kasnije sam čuo da je počeo deci da drži privatne časove muzike. Lutao sam po njegovom kvartu, oko njegove zgrade nadajući se da ću ga sresti. I sretao sam ga, mnogo puta.

Ponekad sam mu namerno prilazio, gledao ga u oči i mimoilazio se s njim na ulici, ali nije bilo reakcije, nije bilo ni grimase koja bi mi ukazala da me prepoznaje.

Saznao sam da se nikada nije ponovo oženio i nije imao druge dece. Povremeno je živeo sa nekom ženom i to je to.

Imao sam 16 godina kada je škola organizovala ekskurziju u inostranstvo. Trebala mi je saglasnost oba roditelja. Skupljajući hrabrost, prišao sam njegovim vratima. Trebalo mi je mnogo vremena da zazvonim na vrata.

Žena mi je otvorila a ja sam njega tražio. Očigledno je mislila da sam jedan od učenika. Ubrzo se pojavio na vratima. Odmah mi je rekao, dečko, nisam zakazao nastavu za danas!

Predstavio sam mu se i rekao zašto sam došao. Odmerio me je i nekako bez osećanja mi rekao, u redu, kad treba da dođem i potpišem? I da znaš, napomenuo mi je, ja sam veoma zauzet i ovo što radim je ogromna usluga!

Kasnio je u zakazano vreme. Kada se konačno pojavio, stavio je svoj cenjeni potpis na zahtev. Imao sam sve unapred pripremljeno, pa ipak me je još nekoliko puta podsetio da mi čini veliku uslugu.

Nisam ni očekivao da će mi dati novac ili nešto slično, ali potajno sam se nadao da će me bar zagrliti i poželeti srećan put, lep provod.

Na brzinu smo se rastali i od tada ga nisam video. Niti je on mene tražio, niti ja njega. Na venčanju me je duša bolela što nisam mogao da podelim sreću sa njim. Nek je moja majka živa i zdrava, bila mi je i majka i otac.

Sada kad sam postao otac, pitam se kakvo srce on ima? Čak i ako se razvedem od žene, nikada neću napustiti sina i uvek ću se brinuti o njemu. Uvek! Dok sam živ! Ništa me na svetu neće sprečiti da se brinem o sinu!