Kad nas tuđi neuspeh usrećuje: Zašto se ne radujemo kada “komšiji ide dobro”?

Da li ste primetili duboko u sebi da se ponekad radujete neuspehu nekih ljudi? Odakle taj osećaj? Čak se i mala deca raduju tuđim neuspesima.

Čovek je u stanju da iskusi širok spektar različitih emocija. I dostojanstveno i sramotno. Među tim ostalim osećanjima izdvaja se ono zvano „radost zbog neuspeha“. Tada nam tuđa nesreća donosi posebno zadovoljstvo. Da li poznajete taj osećaj? Priznajte!

Svi želimo da čujemo da je protivnički fudbalski tim podkazao, da je zvezdina karijera propala, itd. Ne postoji univerzalno prihvaćeno tumačenje zavisti. Neki su uvereni da je ovo emocija koja je deo socijalne interakcije: zavist, nezadovoljstvo i zloba. Drugi ovu emociju poistovećuju s pravdom, na primer „trebalo je to da mu se desi“ ili „zaslužuje“.

Postoje dokazi da osećamo radost zbog tuđeg neuspeha još u ranom detinjstvu. Evo primera: četvorogodišnjaci se najviše smeju kada neko bude pogođen, padne u blato, polomi nogu, povredi se iz bilo kog razloga itd.

Stručnjaci tvrde da se i dvogodišnjaci raduju kada se njihovim vršnjacima dogodi nešto „loše“. Ali u dobi od sedam godina dete se više raduje kada pobedi protivnika nego kada pobede zajedno.

2013. godine sprovedeno je zanimljivo istraživanje u kojem su proučavane bebe stare 9 meseci. Naučnici su dokazali da čak i u ovom dobu deca osećaju kada neko doživljava nešto loše i da ih to „zabavlja“.

Kao rezultat niza studija, naučnici su otkrili zašto toliko očekujemo „da se s našim susedom dogodi nešto loše“. Zaključak je sledeći:

Postoji pretpostavka da se osoba ponaša na sledeći način: što je osoba više simpatična, to je manja verovatnoća da će se smejati nesreći te osobe.

Ako osećate zadovoljstvo jer je zlo pogodilo drugu osobu, to znači da vi tu osobu ne simpatišete, za vas nije vredna ljubavi. Zavist i sreća zbog nečije nesreće prilično su univerzalna osećanja.

Stoga se pretpostavlja da ljude dehumanizujemo mnogo češće nego što verujemo. Zato se radujemo tuđoj nesreći.