Jovana: Nisam pozvala oca na svoje venčanje – sada ću vam reći zašto se ni najmanje ne kajem

Čak i nekoliko godina nakon što je uplovila u bračne vode, Jovani se i dalje nešto vrzma po glavi, ali je i dalje uverena da je ispravno postupila.

I danas, u tridesetoj godini, oči mi zasuze kada vidim potpuno nepoznatog čoveka kako šeta svoju malu princezu ulicama mog grada. „Otac me nikada nije vodio u šetnju“, započinje Jovana.

Nikada mi nije kupio šećernu vunu ili veliki ružičasti balon. Ponekad se tešim da se možda to dogodilo, ali se ne sećam. I premotavam film do prvih uspomena na sebe.

Premotam jedanput, dvaput, tri puta … A takvog sećanja nema!A tako bih volela da postoji. Da sam bar jedan dan bila tatina princeza, držala ga za ruku, nosila šarenu haljinu i bila srećna što je tata našao sat vremena za mene.

Ali ne, moj otac je bio veoma zauzet zarađivanjem novca i brigom o svom poslovnom uspehu i socijalnom statusu. Verovatno je zaboravljao da je kod kuće devojčica koja je želela da je zagrli i igra se sa njom.

Kada sam odrasla, mislila sam da će se situacija promeniti. Ako ništa drugo, razgovaraćemo o meni, o njemu, o nama. Odmah po diplomiranju počela sam da radim u njegovoj kompaniji.

Davala sam sve od sebe da mu se približim. Uzalud! Imali smo samo poslovni odnos, ja kao zaposlena i on kao direktor i razgovarali o stvarima o kompaniji i ekonomskim prilikama.

Jednog jutra shvatila sam da više ne mogu da budem u njegovoj blizini. Dala sam otkaz i sledećeg meseca sam se iselila iz onoga što smo zvali „dom“, to je bio samo ogroman stan koji nije imao toplinu, ljubav, osmehe.
Došlo je vreme da organizujem svoje venčanje. Na iznenađenje moje majke i cele rodbine, odlučila sam da ne pozivam oca na venčanje.

Nisam mu dozvolila da bude svedok najvažnijeg trenutka u životu njegove ćerke koja je odrasla bez oca. I ne, iako su mnogi tako mislili, nisam to učinila iz nekog hira ili osvete, radila sam onako kako sam se osećala, kako sam mislila da je ispravno.

Pa, otac nije bio pored mene u najvažnijim trenucima mog života … Nije bio pored mene kad sam išla u školu, kad sam upisivala srednju školu, kad sam diplomirala …

Nije bio pored mene kad je moj prvi dečko raskinuo sa mnom, kada sam godinu dana pokušavala da položim statistiku, nije bio pored mene za praznike, Novu godinu.

Često se dešavalo da zaboravi kada mi je rođendan. Nije bio pored mene kad sam operisala krajnike, nije bio pored mene kada me je dosadna infekcija skoro mesec dana bacila u krevet. Zašto onda da bude sa mnom na venčanju?

Neće me odvesti u crkvu, neće me zagrliti, neće proliti suze, neće mi čestitati, neće pozdraviti mog muža, neće plesati sa mnom …

Možete me osuđivati koliko god želite, ali dete u meni je i dalje tužno, na trenutke besno što nikada nije otkrilo kako izgleda očeva ljubav. I ne planiram da se izvinjavam za svoje postupke.

Više ne planiram da rušim zidove koji su sagrađeni pre nego što sam zauzela stav i imala sposobnost rasuđivanja i na koje sam već potrošila godine u pokušaju da ih srušim.